Nova Evropa

пантејистичко схватање, које не зна за личног Бога и свесно откровење, два најважнија постулата црквеног учења, Г. Велимировић је стао у ред јеретика. Било би чудно да се ово није запазило у црквеним редовима. На „Беседе под Гором" написао је критику, у једном црквеном листу, прота, и сада професор Теолошког Факултета у Београду, Др. Лаза Мирковић, у којој се о Г. Велимировићу, између осталог, вели и ово: „Г. Велимировић неће да зна за откровење, неће да зна за душу, неће да зна за Бога као створитеља човека, неће да зна за одношај природе према човеку... Г. Велимировић учи, да човек не живи индивидуалним жИЕОТОМ, него то природа живи кроз нас. Пантејизам учи еволуцију, Г. Велимировић такође... Трећи део проповеди говори о јединству рода људског. Ми смо мислили, да сви људи потичу од једног човека; а Г. Велимировић учи, да је цело човечанство један организам, отуда јединство рода људског. Г. Велимировић не води увек рачуна о откровењу и учењу Цркве него доказује само разумом ..Има нечега код Г. Велимировића чега не би смело бити, а то је, што Г. Велимировић проповеда неке ствари које се не могу с хришћанством сложити..." | : Има доктрина које човек усваја или одбацује, према своме најбољем нахођењу; све се оне налазе изван круга црквених доктрина. Црква, према своме духу и саставу, не даје никоме. слободу на основу које би се могла нека њена учења усвојити а друга одбити. Ко хоће њој да припада, тај мора и све њено учење да усвоји. Вера Његоша и Г. Велимировића, у целини, не може се сматрати вером Цркве, која их убраја у своје чланове; они су се разишли са учењем своје Цркве, и због тога су сами себе искључили, јер сама Црква то није учинила. Да су Његош и Велимировић били припадници Католичке Цркве, или Руске Цркве, последице би неминовно биле друге. Њихова дела би свакако дошла на индекс, или би их Синод с анатемом искључио из прквене заједнице. Са црквеног гледишта, овакав поступак не би никог смео да изненади. Српска Црква је остала пасивна, можда би се чак могло рећи индиферентна, према својим митроносним јеретицима. Случај врло карактеристичан, који уједно доказује капитулацију у борби са модерним временом, у коме тежња за слободом мишљења. носи победу. Случај Његоша и Г. Велимировића показује, да се Српска Црква са својим догматичним учењем преживела: она нема воље да се одупире онима који не верују по њеним утврђеним догмама, чак и кад су ови у клиру. Зато се Скерлићева алузија на каријеру Г. Велимировића показала излишном, Остаје још да се повуче извесна разлика између Његоша. и: оца Николаја Велимировића. Извесна веома важна и знатна разлика, која се тиче поглавито личног значаја и дубље унутарње, моралне, вредности оба ова висока црквена досто-

404