Nova Evropa

гућно размислити шта да се ради, 29. септембра, ноћу у !! часова, стигло је саопштење — да је закључено примирје. =

Четири дана пре тога заседао је у Софији Крунски Савет. Сви министри и Цар били су свесни у какову се озбиљном положају налази Бугарска. Цар је још пре наступа кризе говорио о опасностима које прете Бугарској, и Централним Силама уопште, ако непријатељ успе да продре у Македонију. Августа месеца је још тражио појачања од немачког Цара, и Виљем је обећавао да ће послати бар једну дивизију; али од дана пробоја фронта, па све до дана Крунског Савета, Фердинанд је узалуд, вапећи за помоћ, слао депешу за депешом и Цару Виљему и аустријском Цару. Најзад, у једној дугој депеши, покушао је описати Цару бедно стање своје државе овако: „Схватам потпуно сву важност Западног Фронта, и у пелини сам сагласан у свему са фелдмаршалом Хинденбургом. Али ништа мања опасност прети Централним Силама у Македонији. Трупе, које би сада дошле у помоћ, могле би бити враћене чим се положај разбистри. Од нападаја на Македонском Фронту зависи судба свију нас. На том фронту има непријатељ 351 батаљон, т. |. 221.000 људи и 1824 топа; противу њих стоји само 278 батаљона, са око 171.000 људи, са 1500 топова. Неопходно је, осим тога, имати у виду несамо

бројну надмоћност: бугарски војници су уморни, — они су већ одавно у рововима. Осим тога, готово је немогуће борити се са пропагандом која подгриза земљу изнутра..." Поред

Цара, и генерал Ганчев је, у име бугарске Врховне Команде, стално преговарао са представницима Централних Сила о што скоријем шиљању помоћи, 20. септембра, у 4 часа поподне, обећао је Начелник аустро-угарског Генералног Штаба помоћ; а 24 часа након тога известила је и немачка Врховна Команда да ће послати појачања. Међутим, помоћ никако није стизала, и Крунски Савет имао је да се одлучи за једно или за друго решење,

_ Крунски Савет остао је на окупу од 4 часа поподне до 11 часова у ноћи, Сви су били сагласни, да Бугарска не може продужити рат; али нису сматрали положај толико очајним да би било потребно говорити о сепаратном миру. Решено је

"да се предложи Савезницима, да потраже пут за склапање "општег мира. Цар је закључио заседање. Док су они већали, нико није знао ни слутио шта се за то време напољу догађало. Тридесет хиљада људи — дезертера — оделило се било од Армије, и кренуло на Софију, Баш у време док је заседао Крунски Савет, напали су они на Главни Стан у Ћустендилу и узели га на јуриш. Део побуњеника остао је ту, на деведесет километара од престонице; а остали су кренули на Ра-