Nova Evropa

он примао — за народ и за војску — прилоге у тешким данима, паре које је он после, вероватно из захвалности (како ју је он схватао), „завештавао“ за споменик дародавцу, Цару Православном ... Па како је Пашић, догод је био жив, управљао нашом спољном политиком и одређивао односе наше званичне државе и према Русима у Русији и према Русима ван Русије, то није било чудно — и није било баш толико ни „случај“ колико Г. Кесјуњин мисли —, да су се и генерал Врангел и толики други царисти и реакцијонари међу Русима нашли, и снашли, након Рата и након слома, у Београду иу Југославији, и да ту, „без разлике којој партији припадају, оплакују у њему свога великога пријатеља“,

Али, Пашић је већ неколико месеца мртав, и већ је пре тога на неколико месеца био политички парализован, а ми смо стално на мртвој тачци наспрам данашње Русије, — Југославија још увек „не признаје“ Совјетску Владу! Све остале државе, велике и мале — осим две-три које имају нарочитих разлога (Шпанија, Румунија, и Бугарска) — успоставиле су увелико везе са званичном Русијом, те имају с њоме трговинске и друге уговоре; само је ми „не признајемо" ! Зашто 2 — Има ли жива политичара у овој нашој земљи, да још верује у обнову „моћне“ царске Русије, као што је веровао пок. Пашић2 И има ли Југословена који мисли да је од користи нашој држави, што се туђи Русије, и што допушта да пролазе дани и месеци и године без обнове веза с оним великим словенским народом на југоистоку и северу Који би могли бити озбиљни разлози, да наставимо с овом смешном политиком „непризнавања“ нечег што постоји, те да из празнога страха и уображене опасности избегавамо и даље додир с оним милијонима нама по крви и по језику најближег народа 2,..

Кажу: постоји опасност од бољшевичке, комунистичке, пропаганде, Ко то каже% — Кажу они који државу и држављанство продају за златнике когод хоће да их купи; они који називају нас „дефетистима“ и „антидржавним елементима“, а најбоље и најпожртвовније пријатеље нашег народа на страни „Аустријанцима“, док се у исти мах љубе и грле са Шуштерчићима, Гаљардијима, Јованима Пламенцима, и свима другим србијанским и пречанским ратним и предратним жбирима и шпијунима; они који свуда њуше дефетизам и бољшевизам зато што државом оглашују себе и своје пришипетље и креатуре. Да има тла у Југославији за комунизам, они би поуздано били последњи који би га спречили да никне. Али док се Велика Британија и друге индустријске државе не боје за своје радничке масе, шта имамо ми да стрепимо од комунизма за наше сељаке, који ни у Русији нису на страни бољшевика ! Само, ако се настави са батинама и хапшењем невиних, и са

163