Nova Evropa

наш језик. То је међутим једна сасвим произвољна претпоставка, која не одговара правом стању ствари, јер књига Дра. Ситона-Ватсона на нашем језику није превод енглеског издања, нити је као превод угледала света, него је изашла на нашпем језику као оригинал, т. ј. преведена је с енглеског рукописа, те има вредност оригинала, за који носи одговорност писац а не преводилац. Ово је знао, и морао је знатији тужилац, јер је „Нова Европа" стално оглашавала ову књигу као оригинал а не као превод; па то стоји, јасно и тачно, и на крају саме књиге, где се каже од речи до речи: „Превод ове књиге учињен је (од М. Ћурчина) с оригиналног рукописа, Нека поглавља штампана су унапред у „Новој Европи“; а готово цела књига била је сложена, и углавном преломљена, кад је изашло, у Лондону, енглеско издање“, па се онда још додаје: „Отуда ситне разлике утекстуи у белешкама · под цртом". Не може се претпоставити, да један свеучилишни професор и академик не уме да разликује превод од превода са рукописа (Т, ј. оригиналај, па ми то и не претпостављамо; него мислимо, и тврдимо, да се је проф. Ст. Станојевић намерно — како се то каже — „направио луд“, па је „наручио и испоредио енглески оригинал“, и „збиља се уверио да је превод искривљен“, само да би могао наћи да се њему хоће „нанети увреда, и изнети разне клевете“ на његову штету!... Напокон, у погледу оне две инкриминисане ставке, што су угледале света још 11. маја 1925 у „Новој Европи", казано је изречно, у белешци уредништва пред чланком, да је „наш превод, наравно, с оригиналног рукописа; уколико има одступања од оригинала, учињено је то у споразуму с писцем", — јер се случајно десило да је, баш у то доба (априла и маја 1925) сам писац, Др. Ситон-Ватсон, био у Југославији, па је у коректури прочитао ову главу, тако да је она, за његова боравка у Загребу и с његовим непосредним · одобрењем, изишла у „Новој Европи" у мало измењену облику према верзији објављеној укратко пре Tora y „Foreign Allairs" (и отуда, у преводу, у „Времену“ и у „Обзору“). Све је ово врло јасно, и не потребује даљњег објашњавања и тумачења, па је и загребачки Судбени Стол у своме закључку стао на ово становиште. Ипак, кад се већ ушло у излагање постанка ове књиге на нашем језику, тужени је, у свом одговору Суду, изнео укратко цео свој одношај према енглескоме писцу оригинала, Дру. Ситону-Ватсону, који је један од најбољих и најактивнијих пријатеља и сарадника „Нове Европе", како је то добро познато нашим читаоцима (управо, он јој је први родитељ, јер је — с његовим саветом, и по узору на његову „Нову Европу“ — наша „Нова Европа“ и покренута). Затим су, у одговору, наведена и нека места из преписке између писца и преводиоца, која се тичу ове књиге, и која су у не-

276