Nova Evropa
тоном компетентна стручњака који све гледа „одозго доле", ми знамо, и бар сад смо јасно видели, да он тај тон и ту компетенцију узима ну наукама које не зна... Пред овако крупним погрешкама Г. Станојевића, ја не знам шта да мислим о њему. Незнање које он у овој прилици пока-
зује, тако је крупно да ја скоро не смем у њега веровати .., Али неистина коју сад казује, крупнија је од досадашњих... Шта је овог Је ли то непажња, или нелојалност, или болест, или и нешто горе7... Ето каква
је пажљивост и критичност Г. Станојевића! Ми смо, ево, по други пут ухватили Г. Станојевића да не чита књиге које наводи... Г. Станојевић има навику да наводи дела која није читао, и не би било рђаво да например историци и по другим списима његовим провере колико се он те навике држи,.,. Ја ћу се овде још само задржати на смелости и на крајњем неразумевању посла које је Г. Станојевив у овој прилици показао... Смелост Г. Станојевића је велика, али његово неразумевање није мање... Г. Станојевић је о њима (о питањима о општим појмовима књижевности) говорио несамо као човек који не зна ствари, него и као неинтелигентан човек, који још себи допушта да простачки грди и исмева оно што не разуме... На ове инептне и вулгарне грдње ја нећу да одговарам. Нека у историји наше научне критике остане забележено, да је Г. Станојевић овом мом поступку дао овај коментар, и нека тај коментар буде огледало знања, н интелигенције, и поштења Г. Станојевића...
и
Да ли је доста2 Лако би било напабирчити још много тога из одговора Г. П. Поповића. А све је то тек онако узгред, уз стварно побијање самих „замерака", поред увода и закључка на крају, у којима се резимује „случај Ст. Станојевића". У уводу, Г. П. Поповић говори о „два памфлета (јер се његове две злогласне критике не могу, нажалост, друкчије назвати)" противу Скерлића и себе, па каже:
„ ... Т. Станојевић је притом погазио све обзире, чак и оне које је према себи лично морао имати. Г. Станојевић је колега Г. Скерлића и мој, из истог факултета, из истог семинара, — и напавши нас, он је у ту сврху жртвовао глас Универзитета у којем сам предаје и интересе наше младе науке, и једну чисто научну полемику упутио је насилно у правцу
јавнога скандала... Лични карактер је у његовим критикама тако несумњиво јасан, тако чудновато наивно показан, да критике Г. Станојевића представљају један уникум у научној критици,,. егов начин писања је
чисто неваспитан, говор човека узбуђена и неуглађена, са нечим простачким, ако ми је допуштено рећи паорским у тону, с интонацијама једног сировог човека, без икакве више књижевне културе и углађености, све спојено с једним добрим мишљењем о себи које га је одавна чинило смешним, које међутим с временом код њега расте, — и које заиста не стоји ни у каквој сразмери са његовом правом вредношћу,.. Било је можда једно време кад се за радове Г. Станојевића, или за понеке од њих, није могло рећи све ово што је овде речено; али је то време прошло, и данас Г. Станојевић, по свему изгледа, или неће, или није више у стању, да ствари
318