Nova Evropa

гледа објективно, и да о њима умује с довољном пажњом и правилном

логиком..."

А „на крају овог свог одговора, и као закључак свему", T,. ј. свима доказима које је опширно изнео побијајући замерку по замерку критике на свој „Преглед“, Г. Павле Поповић чини једну општу напомену о Г. Станојевићу:

„O Г, Станојевићу дала би се читава глава написати, као закључак из овога што смо досад видели. Ја нећу, бар засада, ту главу да пишем, Ја нећу подробно да аналишем колико је монструозна критика Г. Станојевића у научном, у друштвеном, у ма којем другом погледу, иако је тек сад — пошто су његове замерке све до једне побијене — јасно у ком је степену она монструозна,.. Нећу више да се осврћем на неблагородне побуде које су кренуле Г. Станојевића да ову критику напише, а при којима је погазио све обзире што дугује и колегијалности, и нашем заједничком универзитету, и интересима наше младе науке, и — најзад истини, која је све и сва: Нећу да истичем, како тек сад изгледају његове зле намере кад нису погодиле циља него оставиле за собом само рђав траг, оне „дубоке тражине мржње и једа о којима говори Љубиша, Нећу да се враћам на оно што сам говорио о његову незнању, неразумевању, ненаучном духу, нелојалности, и другим злим и крајње развијеним особинама његовим, које би тек сад ваљало покупити уједно па њима објаснити његову критику, ако би се она и тад могла објаснити,.. Иако неспособан, Г, Станојевић има манију да пише критике, у којима лично вређа људе; он се тим критикама и хвали,.. Нека га, нека их пише, кад мисли да уме и кад му људи допуштају. Ја му само не дам да са таквим критикама и у моју област улази, и да самном чини што мн с другима, и хтео сам само да га примерно казним за импуденцију коју је том приликом показао.,. Чим је написао критику, он је у очима паметних људи већ зло прошао, и ја сам га само довео дотле да види колико је то зло.

„Тако је — прича једна стара а ужасна дубровачка легенда — прошао и јадни Пелегрин, који је такође улазио у туђе области, али који је бар то извињење имао да је то у незнању учинио, пошто су му мрави пре тога памет позобали. Незнајући шта чини, Пелегрин је из обичног света утумарао однекуд у вилинско царство, и, незнајући законе његове, сваки час се грешио о њих. Виле су га везивале и тукле, и за сваку грешку казниле понеким телесним недостатком, Тако су му дале грбу, магареће уши, совуљагине очи, вепрове зубе, и он дуго није осећао какав је. Кад су га довеле до једне воде да се огледа у њој, и он се видео какав изгледа, — ужаснуо се..."

Све су ово дуги наводи, врло дуги, али су уједно и врло згодни за наш случај, јер нас ослобађају властитих констатација, а убедљиви су као докази по извору из кога потичу и по добу у које падају. Нама остаје једино да, у вези са раније изнесеним тужбама проф. Ст, Станојевића противу

319