Nova Evropa

у контрапозицији са првим перијодом његових студија, У ствари, није било тако. Овај други перијод, — који се отвара с истраживањима природе историје, и са студијама скоро савременим и сродним око историјског материјализма (сакупљеним у књизи: „Историјски материјализам и марксистичка економија", 1900), — завршује се уочи самог Светског Рата „Теоријом о историјографији"“ (1912) и „Бревиром естетике" (1913), задњим и такорећи дефинитивним есејем о теорији уметности; он може да се сматра као дуги перијод спознавања, да би се с помоћу њега дошло до пробног камена, на коме би се онда могла да изведе историјска синтеза, која је за Крочеа била одувек главни проблем, пред којим се зауставио био да би завршио тај први перијод припремања и истраживања. Уверен да су потешкоће у погледу средстава онда у употреби непремостиве, он је за свој рачун обновио своје ходочашће према изворима једне нове науке и једне нове методологије, која је била у опреци са науком и методологијом онога времена. ;

То је реално порекло онога што обично називамо филозофским системом Крочеа. Он сам не воли да се говори о каквом филозофском систему, јер држи да се филозофија не може да кристализује у одређене и непомичне системе. Такозвани „систем“ једнога филозофа, или једне школе, и т, д., означује као неку рекапитулацију битних предмета, израђених од дотичног филозофа, или школе, и т. д, па може у томе смислу да има извесну практичну корист, али прави и једини органски филозофски систем јесте сама историја филозофије, т. ј. непрекидна серија која систематски разлаже читаво мноштво филозофских проблема. Примењујући на Крочеову мисао ове његове идеје о развоју филозофске мисли уопште (а неулазећи у њену анализу стриктно филозофску), може ипак да се репродукује серија проблема који су се сви сукцесивно развили из првог питања о природи историје, Они су следећи.

1) Одетранивши збрку између историје и природних наука, те растеравши илузију да би могао да постигне историјску синтезу с помоћу нагомилавања документарног материјала, и стекнувши уверење да историјска синтеза има увек своју централну личност, па поставивши себи за задатак да индивидуализује њену карактеристику, — Кроче долази до закључка, да је мора у потпуности да постави у категорију уметничких дела.

2) Али, проблем у томе часу са једне стране осветљен постаје с друге стране више збркан и тежи: проблем о „класификацији знаности" (по терминологији која је тада била општа) открива један други проблем који је, у својој интимности, проблем искључиво филозофски. Јер, у ствари, када се до-

338