Nova Evropa

казало да је историја уметност, онда се одмах наметнуло непосредно и ургентно питање;

3) Шта је то уметност, кад она може да буде толико широка да се унутар њених граница може да постави и историја2 Није ли уметност опонашање природе, слика природне лепоте, и т. д.7 И ту се одмах појављује потреба о комплетној ревизији проблема филозофије уметности. Та је ревизија од Крочеа извршена кроз четири врло радне и активне године (од 1899 до 1902), које се свршавају с објавом првог издања „Естетике", која обележава историјски датум у оријентацији несамо талијанске већ и европске мисли, Као што је познато, Кроче на питања постављена од традицијоналне критике и филозофије уметности одговара одлучним „Не!", Умет-. ност, за њега, није опонашање природе, није репродукција лепога у природи, јер природа нити је лепа нити ружна, а лепо је уметничко дело само када постизава да постане савршеним изразом интујитивне визије уметника. Ова прва идеја после је употпуњена и усавршена двама следећим делима (о „Чистојинтујицији и лирскоме значају уметности", 1908; и „Бревиром естетике", 1913),

4) Ова концепција уметности, удаљујући се од свих позитивистичких и емпиричких концепција, претпоставила је као филозофску базу јединство духа, који се имао да распозна пролазећи кроз дијалектички процес, Из овога је неминовно произилазило, да „Естетика“ није била први степен тог дијалектичког процеса, који није могао бити прекинут већ је морао да се доврши у савршеној, унитаристичкој визији живота духа. Рађају се тако друга два дела: „Логика, као наука о чистом појму" (1905), и „Филозофија праксе: економија и етика" (1908). Дијалектички процес духа, по Крочеовој визији, резултира детерминован у четири основне категорије, или у четири „часа духа“ (дијалектички пролази); категорији уметничке интујиције (једноставнији степен спознаје) одговара у практичноме животу категорија кориснога, Од ових двају примитивних ступњева успиње се у свету праксе до морала, а у свету спознаје до чисте мисли (логика),

5) Али, као што смо рекли, ми смо дефинитивно изишли из емпиризма. Крочеови „часови“ су категорије ригорозно дијалектичке, а никако школске и сталне дистинкције, Ове се категорије везују за јединство духа, те истодобно предпостављају неисцрпни ток духа у његовим неограниченим реализацијама, Универзално се на тај начин идентификује са индивидуалним, а филозофија са историјом. Закључна претпоставка, којом се затвара процес Крочеове филозофске мисли, јесте; да је филозофија методологија историје,

ако, дакле, овај други перијод његова живота —- перијод који, иако несистематски, ипак је придонео к систе-

339