Nova Evropa

Очајно запомагање Јована Ристића, митрополита Михајла, и других наших русофила, ништа није помогло. Хтели-нехтели, морали смо бити приправни да мењамо ослонац наше спољне

судбина Босне и Херцеговине била запечаћена. Узимајући у расматрање случај распада Отоманске Царевине, Русија и Аустрија закључиле су у принципу, „да се ни у ком случају не дозволи стварање једне велике словенске или какве друге државе на Балкану", То је очигледно било наперено противу Србије, будући да је за Бугарску, Арбанију, и Румелију решено, да би те три турске покрајине могле постати самосталним државама, док би Грчка, у том случају, имала да анектира Тесалију, део Епира, и острво Крат, а Цариград — са извесним залеђем — постао слободним градом. — Ha пола године касније, 3. јануара (увек по старом) 1877, потписали су Андраши и Новиков у Пешти рускоаустријску конвенцију, по којој је Аустрија добила право на окупацију Босне и Херцеговине, стим да се доцније — у „повољном“ моменту — окупација може заменити анексијом, док је опет Аустро-Угарска од своје стране обећавала Русији дипломатску помоћ, да поврати делове Бесарабије изгубљене 1856 (Париским Миром, после Кримскога Para). — Јуна месеца 1881, у Берлину, Русија, Аустро-Угарска, и Немачка, потписују уговор о узајамним гаранцијама (Сабуров, Чешењи, и Бизмарк), којему је додат један протокол, с „истом силом и значајем" као и сам тајни Уговор, према чијој 1. тачци Аустро-Угарска задржава себи право да изврши анексију Босне и Херцеговине оног момента који буде погодан за њу. Тачком 4. истог Протокола, — Русија, Аустро-Угарска, п Немачка, изјављују, да се неће противити присаједињењу Источне Румелије Бугарској, „ако то питање буде постављено по сили ствари“. — 26. априла 1897, Голуховски упућује ноту своме посланику (Лихтенштајну) за Муравјова, руског Министра Спољних Послова, са којим је, док је био у Петрограду, лично и _ усмено утаначио многа питања која су се тицала Балкана; овом нотом Голуховски је хтео да озваничи те њихове усмене споразуме, те да их спреми за један уговор или конвенцију. У тој ноти има тачка 3 под а) која је овако стилизована: „Територијална преимућства, која су Аустро-Угарској призната на Берлинском Конгресу, признају се и остају и даље на снази. Самим тим управа Босном, Херцеговином, и Новопазарским Саншаком, не може бити предметом никакова неспоразума, при чему Њетово Царско и Краљевско Величанство задржава право да, у потребном моменту, форму окупације и држања гарнизона замени. — формом анексије". — „Не сумњам ни за часак" -— вели Голуховски на крају Ноте „да Вам гроф Муравјов неће потврдити тачност (овога што се овде каже)", Међутим, Муравјов, одговарајући на Ноту (5. маја) ограђује се баш,и једино, у том питању. Он наглашује, да је Аустро-Угарска у Берлину добила право само на војену окупацију, док би „анексија тих двеју провинција изазвала много шире питање, које би било потребно нарочито претрести у одређеном моменту и на одређеном месту. Што се тиче Новопазарског Санџака, за њега би, осим тога, требало одредити и границе, које стварно никада нису довољно прецизно означене,. 5

406