Nova Evropa

_ MMI

политике, што је краљ Милан након извесног колебања и

"учинио, и то, већ према својој нарави, са врло мало обазри-

вости и политичког такта: 16./28. јуна 1881 потписали су у Београду Чеда Мијатовић и Херберт Раткеал познати српскоаустријски тајни уговор, чији је 6. параграф садржавао и војну конвенцију, за случај заједничког војничког иступања; тај Уговор, са Конвенцијом, продужен је 28. јануара 1889 до 1 (13: јануара 1895.

Приближавајући се Бечу, краљ Милан је с извесном злурадошћу спаљивао мостове између себе и Петрограда, и искоришћивао је сваку дану прилику да ијавно покаже своју мржњу наспрам Русије. Наравно да су руски званични кругови реагирали нато, па му правили сметње на сваком кораку иу спољној и у унутрашњој политици, И за разне покушаје убијства и нападаје на живот краља Милана наша је полиција отворено оптуживала руску тајну полицију („охранку“) која је имала своју нарочиту секцију за Балкан, при руском Посланству у Румунији.

У Србији, лоше економске прилике које су настале после Рата од 1876—8, изазивајући незадовољство у народу, поименце противу краља Милана, ишле су Русима у прилог, Уз то су, баш у то доба, Светозар Марковић, Пера Тодоровић, Никола Пашић, Лазар Пачу, и други Бакуњинови и Марковићеви ученици и приврженици, на повратку са својих студија из иностранства, пали у Србију као нове месије, Без великих тешкоћа они су спроводили народно незадовољство у једну организовану народну странку (радикалну), с помоћу парола: „Народ је извор и утока сваке власти“, „Ништа о народу без народа", „Нова социјална правда", „Укидање пореза, кулука, и сталног кадра (стајаће војске)", и т, д,. На тај је начин, уз издашну руску помоћ, озбиљно уздрман положај краља Милана, који — крај све своје бистрине — није схватао духа времена. Напротив, осећајући и слутећи иза Радикалне Странке увек само макинације званичне Русије, а не и оправданост народног незадовољства, он је упорно и тврдоглаво бранио своје самовлашће, Тако је Србија, за добрих двадесет година, постала поприштем најстрашнијих унутрашњих борба између Краља и народа, и те су се борбе водиле — с променљивом срећом —- све до године 1903. Те године, како је добро познато, ова је крвава борба окончана потпуном победом народне демократије, — бар за ону, предратну, политичко-историјску епоху.

Дакле, од самога дана појаве организоване Радикалне Странке (1881), наша народна снага у Србији трошена је искључиво на унутрашњу политичку борбу; сав онај „романтичарски“ патријотски занос седамдесетих година пренесен је — захваљујући поглавито Светозару Марковићу — на унутрашњу револуцијонарну борбу oko Устава и осталих по-

407