Nova Evropa

литичких и економских слобода и рефорама. После Тимочке Буне, и, нарочито, после срамно завршеног Рата 1885/6, револуцијонарни нацијонализам притајио се потпуно у души српског народа у Србији: „Душаново Царство“, „Косовска освета“, „Уједињење целога народа“, и друге родољубиве фразе, чуле су се само још при званичним дочецима и у ласкавим здравицама. Чак се ни јуначке народне песме нису више певале: потомци слепога Вишњића ишчезли су из црквених порта и са црквених сабора, и наместо гусала дошло је демократско ћемане, да по сељачким кафанама и механама цвили и нариче за Љубом Дидићем, Адамом Богосављевићем, попом Маринком, и другим народним великанима и мученицима са Краљевице,.. Да је краљ Милан, којом срећом, био политички увиђавнији, народ у Србији изашао би из оних осамдесетих и деведесетих година са много више снаге, утрошене у јаловој међусобној борби. Ипак, маколико да је његова мржња противу радикала била неоправдана и неправедна, и маколико да се је служио противу њих суровом силом и немилосрдно, не може се за њега рећи, да је био већи реакцијонар него што су били његови некадашњи политички противници касније, после Руске Револуције и Светскога Рата. Јер, револуцијонарна проповед „комунаца“ око „Самоуправе“ из 1881, којима је социјализам Светозара Марковића био „богословски“, била је у своје време бар исто толико опасна по државну „сигурност“ колико и комунистички покрет после Рата, и париска Комуна страшила је ондашње конзервативце не мање него што плаши Трећа Интернацијонала данашњу буржоазију. Данас се поуздано зна, да је Радикална Странка, у својој давној прошлости, била бунтовничка и терористичка, и да није презала од политичких убијстава и атентата. То сведочи нарочито и Тимочка Буна, која је дошла као последица подстрекавања од стране „бакуњиноваца“ из „Самоуправе“ (да се „нова“ социјална правда не може изборити са „чаславцем" Светозара Марковића у руци, већ једино „крвавом борбом“, „на барикади“, и томе слично). „Самоуправа“ од 1882 донела је читав низ расправа и расправица „комунца“ Дра. Лазара Пачуа (под насловом: „Грађанско друштво и његове друштвено-политичке партије"), које су отуда прештампане у засебну књигу, а намењене су борби противу „Раденика" Светозара Марковића: „...„Новоме Раднику “ — узвикује ратоборни Џачу — „љубав је начело и проповед социјализма, при чему заборавља... да на Западу сви швиндлери и лажови владајуће класе, почев од Бастија, проповедају љубав и хармонију, док напротив пролетаријат зна, да ће му мржња дати снагу, и да ће се тек из крви родити љубав..." (курзив је Пачуов). Истом тактиком, као што је познато, грозио се „друг“ Зиновјев,

408