Nova Evropa

бивши председник Треће Интернацијонале, данашњој међународној буржоазији,.. У борби противу „пијавица“ народне крви, радикалски агитатори саветовали су србијанским сељапима-„безгаћницима“, не молепствија с иконама и рипидама већ разгорели угарак у сена и хамбаре!,..

Уосталом, радикали и не крију више, да је Радикална Странка, у тој немирној прошлости, одиста била антидинастична. Напротив, они —- с извесном нескромношћу и претерујући — тврде, например, да је њихов вођа, Никола Пашић, још онда био „Југословен“, будући да је у емиграцији водио преговоре о државној заједници између Срба и Бугара (види чланак Њ. Јеленића „Никола Пашић и српско-бугарски спор 1913", у броју Политике“ од 3!. децембра 1925). Кад се оваке „историјске“ исповести преведу на државно-правни језик Министарства Полиције, онда је очигледно, да је и „чича" Никола Христић, са своје тачке гледишта, био у праву што је онако прогањао оваке антидинастичаре и „антидржавне елементе", Ипак краљ Милан, ни после Тимочке Буне — и „Трновског Прогласа“, који је Пашић упутио био српском народу позивајући га на побуну противу напредњачке влада-

вине —-, па чак ни после чувенога писма „Рајчова““) Сукнарову и Димитрију Ризову, није ставио целу Радикалну Странку под преки суд, као што су учинили —- четрдесет година

касније — исти радикали ставивши целу Комунистичку Странку под Закон о заштити Државе, и растурили је само зато што је прихватила и оживела економски и политички програм њихових „комунаца“ из осамдесетих година.

У „Рајчо" ;је био заверенички псеудоним Николе Пашића за време његова изгнанства у Бугарској. О 'бунтовничким подвизима у Бугарској Пашића и другова дао је занимљиве податке Ђока Лазаревић, радикалски првак из Неготина, у чланку „Из емиграције 1883 године" (у „Политици“ од 18, августа 1926). Из овог чланка, као и из познатог писма Сукварову види се јасно, да Пашић нијеј био револуцијонар од расе, нити „Нестор патријотизма“ како га називају некоји његови панегиричари. „Ствар је хитна, док Србија није упала у Стару Србију и Македонију, а после ће ићи све теже“, — звучи готово дефетистички; а ни поклич као: „Ако ви решите да се прелази, ја ћу с вама" — није баш несторски. Код оволиког револуцијонарства, које чудо да је Аца Станојевић предложио: — по претходну споразуму са Костом Борисављевићем и Ђ. Лазаревићем —, да се рад на подизању буне обустави а емигрантима препоручи да се одмах разиђу. По одласку емиграната написао је Пашић, у Видину, писмо за краља Милана, и дао га Аци Станојевићу да га преда. Друга два писма што их је ту написао, Сукнарову и Ризову, остала су, по његовој жељи, на чувању у Б. Лазаревића, из чијег је куфера писмо за Сукнарова украдено и предато такођер краљу Милану.

409