Nova Evropa

У

Веома жустар и плаховит по својој природи, краљ Милан се брзо уморио у борби с радикалима, које је својски помагала његова законита жена. Пошто је донекле напакостио, поред своје жене, и неким радикалским првацима, те сломио Радикалну Странку да при доношењу новога Устава (1888) одустане од многих својих основних начела, он се одрекао престола (22. П. 1889), и на дуже време отишао из Србије. У добровољној емиграцији, готово све време, провео је у Паризу, у коцкању и похађању париских тркалишта, Ту у Паризу, као раскраљ, осетио је боље него игде и сву тежину свога војничког неуспеха из 1885/6, па је — нашавши изговора да се врати у Србију — дошао на срећну мисао, да се сав посвети војсци, и да узме организацију војске у своје руке, да би се могао осветити Бугарима. Турци су долазили за њега у обзир тек после Бугара, а на Аустро-Угарску није притом уопште помишљао, будући да је судбину своју и свога сина искрено везао био за Беч.

Велико је питање, да ли би краљ Милан био у стању да оствари своју замисао, и успео да онако неограничено утиче на судбину српске војске, да му нису помогле неке околности у тадашњој Србији. У најмању руку, његов рад као Команданта активне војске не "би био од толиког замашаја и историјског утицаја на ток догађаја у земљи, да за Министрапредседника није дошао Др. Владан Ђорђевић, који је свесрдно излазио усусрет његовим реформаторским захтевима, иако су ови тражили несразмерно повећавање војног буџета на рачун осталих ресора, Без онако издашне материјалне потпоре, тешко да би краљу Милану пошло било за руком да поврати веру у срца клонулих војника, и да од војске начини „народну узданицу“. Ма што се иначе мислило о државничкој способности и озбиљности Владана Ђорђевића, једно му се мора признати: да је он онако својски излазио усусрет жељама и захтевима Главног Команданта исто толико из страха и претеране оданости према личности краља Милана колико из наклоности према војсци. Играјући се још као дете „војника“, у војној болници, са разводницима страже, он је стекао из малена љубав према војсци, па ју је сачувао кроз цео свој век, — и као Министар-председник он је обично носио униформу санитетског пуковника...

Краљ Милан је, као Командант активне војске, извршио две велике ствари; наоружао је пешадију брзометном пушком, и развио кадровске батаљоне у кадровске пукове. Остале новине што их је он завео, иако су биле корисне, остале су без великог утицаја на ток догађаја, И преоружање пешадије важно је само утолико уколико је, уз остале мере и реформе, допринело да се поврати вера војске у саму себе. Иначе, оружје, ма било и најсавршеније, остаје

410