Nova Evropa

мртав челик у рукама војске са слабим моралом. (У Рату -1885/6, например, ми смо имали најбољу пушку у Европи, па су нас ипак Бугари тукли, и то врло лако, — што свет није заборавио за више од четврт столећа; тај срамни пораз не треба приписивати једино дипломатској и војној неспреми краља Милана и Милутина Гарашанина, јер има ту кривње и до вишег и нижег командовања, па и до самих војника !) Напротив, развијање кадровских батаљона у кадровске пукове показало се много далекосежнијом и судбоноснијом реформом него што је то и сам краљ Милан ишчекивао и предвиђао. Може се без претеривања рећи, да је то формацијско развиће нашег сталног кадра поставило основу свим нашим војно-државним успесима за последњих двадесет година. Велика његова важност састојала се у томе, да оно није изведено с извесном постепеношћу, како се то свуда у сличним приликама чини, те како су и у овом нарочитом случају захтевали сви технички и материјални обзири и војске и целе земље, већ је краљ Милан једним замахом, тврдоглав и силовит какав је био, претворио све кадровске батаљоне у кадровске пукове. Тако се, готово преконоћ, број кадровских јединица скоро учетверостручио, Овако изненадно и несразмерно повећање кадровских јединица изазвало је очајан недостатак општих старешина за новостворене командантске и командирске положаје. Али се краљ Милан није дао збунити: он је за командире чета поставио младе потпоручнике, који тек што су изашли били из Војне Академије. То су били махом млади и неискусни командири; али су то били, у исти мах, већином официри којима трупна рутина и „фронташке" смицалице још нису помутили поглед и сломили кичму, или укалупили младеначку предузимљивост. И за команданте батаљона и пукова постављани су релативно врло млади људи. На тај начин краљ Милан, више случајно него по неком плану, претераним подмлађивањем старешинског кадра отворио је судбоносну епоху револуцијонирања српске војске.

ема никакве сумње да би тешко ко, тако као краљ Милан, био у стању да онако брзо надокнади недостатак у официрима који се оних првих година, због нове формације, у тако великој мери појавио. Необазирући се готово на економске могућности, или немогућности, он је отерао у вис војни буџет до крајњих граница. Једновремено, скратио је курс Војне Академије на две године, а повећао број питомаца за читаве стотине: за четири године (1898—1901), Војна Академија дала је око 500 официра (28.—32. класа), а две класе (29./30.) изашле су из ње једне и исте године (1899). Да се без нарочитих тешкоћа попуни оволики број, помогао је случај: тадашњи Министар Просвете, Андра Ђорђевић, велики

411