Nova Evropa

противник „интелектуалног пролетаријата“, новим законом о средњим школама преполовио је број гимназија у земљи, а од оних које су остале оставио је као осморазредне само оне по већим варошима (Крушевац, Књажевац, Јагодина, Ужице, Лесковац, Смедерево, Параћин, Неготин, Велико Градиште, изгубили су били тада своје гимназије); правдајући свој законски пројекат, он је у Скупштини дао ону чувену изјаву, „да је касарна више учинила за писменост у народу него школа“... | Услед овако реакцијонарног закона постало је готово недомашно више школовање за сиромашније ђаке, међу којима се обично налазе они који су понајбољи; одгурнути од Велике Школе, они су се убрзо нашли пред широм отвореним вратима Војне Академије: све што је било физички способно потрчало је без предомишљања у Академију, и број кандидата био је тако велик да се могао вршити добар избор, иако се примало по 100—200 њих годишње, На тај је начин Војна Академија за неко време гутала сав интелигентни подмладак Србије, м војнички позив прихватили су — у та Риликама — са доста лаким срцем чак и они омладинци који пре тога, под утицајем идеологије Чернишевског, Бакуњина, и Светозара Марковића, нису баш најповољније судили о официрском мундиру. Краљ Милан — лепа војничка фигура, добар беседник, и још бољи глумац — развијао је, као какав мађијоничар, нацијонални барјак пред овим омладинцима, и они су се утолико лакше мирили са војничким позивом што су у Војној Академији пи у касарни смели давати одушке својим демократским и соција„листичким идејама револуцијонарним нацијонализмом. Баш обратно ономе што се десило с омладином осамдесетих година, крајем деветстотих година, па све до пропасти Србије (1915), у времену дакле када је Српска Војска имала да одигра своју историјску улогу иу унутрашњем и у | спољњем животу нашег народа, захваљујући стицају прилика, а донекле и краљу Милану, наш официрски кор примао је у своје редове цвет србијанске интелигенције, те је тако постајао _ понајинтелигентнија средина нашег ондашњег друштва. наведемо само, као пример, да су београдски издавачи књига, |. |за оних десет-петнајст година, у официрима имали најбоље 4 купце и најсигурније клијенте чак и за дела из лепе књижев| ности, за филозофске и политичко-економске расправе, и друге научне и социјалне ствари.

Нагли развитак и повећање сталног кадра учинило је, да Војна Академија није била више уточиштем за релативно велики број министарских и богаташких синова, који би се ту склањали више из страха од матуре и латинског језика него ли из љубави према војничком позиву, већ су у њу почели да улазе у све већем броју деца из народа, која су — поред одличних моралних и интелектуалних квалитета — доносила

412