Nova Evropa

би тек радили да су за собом имали живог раскраља Александра Обреновића!... Готово сви обреновићевци остали су били — и после женидбе краља Александра са Драгом Машин, и после њихове трагичне смрти — непомирљиви непријатељи Карађорђевића, и велик број официра, нарочито виших, дуго · није могао да се помири с избором Петра Карађорђевића за краља. Некима нови краљ и његова деца нису били „краљевски“ отмени; други су се опет жалили, да скромни „женевски граБанин“ не улива оно страхопоштовање које су они осећали наспрам марцијалне и глумачке фигуре армијског генерала. Милана. | ;

Било је уопште мало људи у земљи која су без резерве одобравали крваву промену на престолу. Некакво ритерство у погледу „мундира“ и „официрске заклетве“ почели су да исповедају чак и они чија је прошлост, у погледу моралном, била више него сумњива. Ишло се често врло далеко у том правцу“), утолико пре што је убијство краљевског пара примљено са великим негодовањем у Европи. Како Србија, све до својих ратних успеха, није имала оданих пријатеља на страни, то се могло очекивати, после 29. маја, да Аустрија добије светски мандат да „умири“ Србију, онако како је у своје време „умирила“ Босну и Херцеговину... Тада су, пре званичног избора новога краља, Јаша Продановић, Др. Воја Вељковић, и Јован Скерлић, саветовали неким завереницима, да се место монархије прогласи република. Али на завереничком састанку у Официрском Дому (у очи заједничког састанка Народне Скушштине и Државног Савета), на којем се имала донети одлука како да се осигура избор Петра Карађорђевића за Краља, — а на којем су били, међу осталима, и доцније, у Солунском Процесу, осуђени Дамњан Поповић, Милан Гр, Миловановић, Радоје Лазић, Љубомир Вуловић, Радоје Јанковић, Божин Симић, Војислав Гојковић, Велимир Вемић (док је Драгутин Димитријевић-Апис лежао у

то доба тешко рањен у болници), — питање облика владавине није постављено. Монархистички дух у Европи био је у то време тако јак, да Велике Силе — рачунајући ту и Републику Француску — ни у ком случају не би биле допустиле да

Србија постане републиком. Зато су се завереници потчинили историјској неопходности монархије, иако је међу млађима било одлучних републиканаца.

“) Да наведемо један карактеристичан пример. У посмртном огласу једног старог пешадијског капетана, који је давно стављен био у пензију због неупотребљивости, а који је брзо после 29. маја умро у Крушевцу природном смрћу, породица покојникова нашла је за потребно да стави, да „није био завереник, и није био одликован Карађорђевом Звездом"!...

416