Nova Evropa

активно не стане на страну побуњеника. Тимочка Буна (1883), Руска Револуција (1905), Сељачка буна у Румунији (1906), борба Ираца за независност (1923/24), нису успеле једино зато што је војска, као државни апарат, дејствовала на противној страни барикада. Напротив: 29. Маја, Младотурска Револуција, Друга Руска Револуција (1917), Стамболијскијев сељачки покрет, прогласи Португалске, Турске, и Грчке Републике, дају сасвим обратне примере: у њима је војска почела, или одмах на почетку стала на страну побуњеника. По Николи Пашићу, који је деветстотих година довео био Радикалну Странку до потпуног расула, те која би без мајског преврата (у коме, уосталом, сам Пашић није имао ни удела ни заслуге) била. вероватно политички давно упокојена, могли су Александар Обреновић и Драга Машин још и данас седети и терати своје ћефове у београдском Конаку. Да Семјоновски и Преображенски Пук — који су, узгред буди речено, на сто година раније угушили декабристички устанак у Џетрограду —, и Волински Пук, нису изашли на улицу 28. фебруара 1917, не да пуцају у радничке масе већ да се ставе на страну бунтовника, — по Љењину, Троцком, Зиновјеву, Аксентијеву, Чернову, Керјенском, Савинкову, Миљукову, Пуришкијевићу, и другим револуцијонарима и думским трибунима, сасвим је вероватно да би и Николај II још данас био самодржац Русије. Истина, Волинци, Семјоновци, и Преображенци, прешли су на другу страну барикаде захваљујући вешто вођеној агитацији од стране револуцијонара; али у сваком случају, ти су пукови у први мах прихватили црвени барјак под чисто буржујском, а то ће рећи нацијоналистичком, револуцијонарном идеологијом. Није дакле случајно што су и код нас баш официри узели на себе ту незахвалну улогу да изврше смену династија и политичког режима.

Још је мање случајно, што су ти исти официри и после 29, маја, с времена на време, позивани или из властите побуде, узимали учешћа у решавању питања која нису имала ништа заједничко са војним правилима и прописима. Само површни државници и политичари могли су очекивати, да ће се официри, који су у часу историјске нужде прешли преко свих обзира своје заклетве и војне дисциплине, те на бунтовнички начин лишили свога „Врховног Заповедника“ живота, да ће се ти официри после тога одмах повући с оне стране касарнског прага и остати равнодушни према догађајима од којих су зависиле и њихове судбине и њихове главе, Не треба заборавити, да је у оно прво време било доста официра и политичара који су, због својих традиција, били непријатељски расположени и према новој династији и према завереницима. Па ипак су завереници и делом посведочили колико им је стало било до начела и до опште ствари, а како мало

418