Nova Evropa

G. Boškovićeva odbrana zadovoljiće one koji misle, da je Slavna dužnost jednog diplomate držati se kruto i minucijozno protokola. Njegova odbrana utvrdjuje me u mišljenju, da je G. Bošković kao poslanik Srbije u Londonu za prvih 18 meseca Velikog Rata bio daleko od toga da oddovara svome zadatku, neuvidjajući mikako da onako strahovit prevrat zahteva sasvim naročite metode i stanu sotovost da se ponovo pretresu i ispitaju politička merila i politička uverenja, ·

G. Bošković sudi s jednog i istog gledišta ı o Manifestu i o Memorandumu što ih je Jugoslovenski Odbor izradio i objavio maja 1915. Dok je Manifest bio upućen za obaveštenje britanskog javnog mnjenja, Memorandum je imao da uveri Forenj Ofis, i njegove šelove, da postoji ozbiljan pokret u jugoslovenskim pokrajinama Austro-Ugarske za ujedinjenje sa Srbijom, da su potpisnici onih dvaju dokumenata pravi predstavnici svoga naroda na domu, i da oni rade sasvim spontano, bez ikakova nagovora iz Beograda. Pitati za savet Poslanika Srbije u pogledu Manilesta, bilo bi najveća politička pogreška, jer bi se u Londonu to tuma-– čilo kao znak zavisnosti, pa bi se išlo ususret onima Кој nisu priznavali iskrenost i slobodu jugoslovenskog pokreta. Ovako mišljenje zastupali su pred Jugoslovenskim Odborom vrlo odlučno svi engleski prijatelji, pa se nadam da ćete nam i vi dati za pravo. Na drugoj strani, u pogledu poverljivoga Memoranduma, Jugoslovenski Odbor nije imao tako slobodne ruke, budući da britansko Ministarstvo Inostranih Dela nije htelo primiti njegove članove ako ih ne predvede Poslanik Srbije, pružajući tako garanciju — u onim prilikama — za njihovu ozbiljnost i pouzdanost. Najvažnija tačka, koju G. Bošković prećutkuje, jeste u tome, da je isti taj Memorandum u svojoj celini već bio zvanično predat, od G. Trumbića i njegovih drugova, ma ruke G. Delkasea na Keju Orsejskom, kao 1 (О. ГуођзКот da ба dostavi Ruskoj Vladi, i da su u oba slučaja oni predstavljeni od njegova pariskoš kolege pok, Vesnića, koji nije našao da to ne dolikuje njegovu državničkom uverenju i poslaničkom položaju.

Zato je sasvim prirodno, da je Odbor bio nesamo neprijatno dirnut pokušajima G. Boškovića da ih skuči u slobodi njihove akcije, već da se je i protivio pomisli da se razne verzije predaju raznim vladama Saveznika, što bi kasnije moglo lako izazvati nesporazume. Osim toga, članovi Odbora iz Dalmacije bili su ipovredjeni i luzrujani njegovim zahtevom, da se Dalmacija — iz istorilj skih razloga! — ne označava kao deo Trojedne Kraljevine,

392