Nova Evropa

били срећно инспирисани, нити да су показали хладнокрвност п одмереност достојне дипломатског искуства једног старог политичара. Али ако узмемо да је баш у томе, случајно, карактерна особина Г. Воје Маринковића: да је у први мах одвише ауторитативан и импетуозан, али одмах затим спреман на компромисе и попуштање, онда се можемо надати да ће он — уз малу припомоћ великих Савезника — успети да убрзо изглади и доведе у ред овај непотребни покушај да се покаже наша велика снага наспрам једне мале државе још у повојима, па се можемо тешити повољном стварношћу, да смо — после незтрапног Нинчића и нејаког Нинка Перића — у Воји Маринковићу ипак добили Министра Иностраних Дела с којим се можемо показати пред светом а да не црвенимо. Али под претпоставком, да лекцију с Арбанијом прими озбиљно к срцу, маколико да сама ствар није трагична.

Много фаталније било би, да нам се омакне какав сличан корак у страну непосредно према Италији, која је данас у такову стању, и у таквим рукама, да тражи да заподене кавгу, па се морају отворити четворе очи кад се с њоме разговара. Она, уосталом, и неће данас са нама да разговара! Претходник Г. Маринковића, онај духом и срцем убоги Момчило Нинчић, и његов још лаганији експонент у Риму (који нам сад диже славу у Вашингтону |), тако су из темеља погрешан и препонизан став заузели према свемоћноме шефу данашње Италије, да. треба тек уклонити с пута предрасуде и криве појмове које су они изазвали пре него што се уопште може приступити правилном и озбиљном општењу са данашњом званичном. Италијом, Главну ватру имаће да поједе, наравно, наш посланик у Риму, Г. Ракић, и њему се несрећноме, у овим приликама, нема одиста на чему позавидети; али Г. Маринковић није могао себи наћи бољег помоћника при овоме послу. А што се и Г, Маринковић и Г, Ракић буду тешње држали опробаних дипломатских саветника Француске и Велике Британије — у овоме случају, особито ове последње, — и што им боље пође за руком да их загреју за овај несамо наш него и европски проблем, утолико ће мања бити опасност да се дамо навести на танак лед од гласних и прорачунатих провокација с оне стране Јадрана, које уосталом — кад се мало изближе загледа у ствар — имају више за задатак да послуже јачању десператног положаја правитељствујушчих код куће него што су израз живе жеље талијанског народа за каквим сукобом или чак за ратовањем.

Него, по нашем дубоком уверењу, још се је више бојати провокација са наше стране, иако се ове лансирају често са мање плана и више несвесно. Мислимо ту поглавито на говоре и изјаве неких наших активних политичара или представника на страни, и на чланке по неким нашим „великим“