Nova Evropa

листовима. Или, да говоримо још отвореније (по нашем обичају), мислимо поименце на последње непромишљене и лакоумне речи нашег, још увек, посланика у Паризу, Г. Спалајковића, и његова бившег друга у Берну (сада у Варшави), Г. Милутина Јовановића, на адресу Италије, и на чланке и „документе" што их, с времена на време, — налазећи се „у много завидном положају“ —, објављује београдска „Политика“ противу Енглеза и Велике Британије. (диста је смешно, кад Министарство Полиције и његови органи забрањују „Политику“, ради вести да је нека бугарска чета прешла нашу границу, те јој праве око главе ореол мученика ради „отвореног писања" (по трећи пут „у двадесетичетири године свога излажења“), а пуштају је без поговора — заједно са Министарством Иностраних Дела — да сервира британској Влади, на уводном месту, фрагменте њених дипломатских разговора са трећом државом, уз лаконски закључак, да се „данас Велика Британија нашла на страни наших непријатеља“, и да се „све јасније оцртава отворена непријатељска улога Велике Британије према Југославији", А још је чудније, и више него то, кад се допушта једном високом чиновнику спољних послова, и то још на таковом истакнутом месту као што је Париз, да у јавним говорима и интервјуима импровизује мериторне оцене, и осуде, шефова туђих влада, и то још великих и номинално пријатељских држава. Да ли ће то и IT. Маринковић трпети, као што су трпели TI. Г. Нинчић и Нинко Перић; и да ли ће то трпети сви остали наши надлежни фактори, — и докле7...

Г. Маринковић би — кад је већ задовољио своју жељу „за власт“, и дошао на важно место Министра Иностраних Дела у овако критично време, — могао, по нашем мишљењу, учинити народу велику услугу, и забележити своје министровање у аналима југословенске политичке историје, ако би употребио своју енергију и своје поуздање у себе на чишћење наше дипломатске аугијасове штале. Он је „београдско дете“, и дуго је у политици, па познаје у главу сваког мало вишег чиновника наше спољне службе, иако сам није био раније у њој; а како — бар засад још — немамо никакова одбора или парламентарног тела за контролу наше спољне службе, и како је уопште баш сад рад наших министара под врло лабавом парламентарном стегом, то би му било утолико лакше да начини реда међу својим помоћницима и сарадницима у своме Министарству и по посланствима и конзулатима на страни. Држимо да је излишно понављати, оно што смо већ у толико наврата рекли у овом листу: колико је важно имати, за везу с иностранством, праве људе на правом месту, односно, колико може земља трпети штете и неприлике од лоших представника које шаљемо на страну. Дај дакле да говоримо у савест |, Маринковићу (а он нека пласира, оно што прими к срцу, како