Nova Evropa

несређени и земља неконсолидована, ни за часак не сумњамо у то да смо јединствени и сложни према напољу. Па тај утисак треба да добију и сви споља. -

Ћ.

Друштвени преглед.

Утисци са Византолошког Конгреса,

Овом кратком белешком не мислимо давати преглед радова Другог Византолошког Конгреса, који је недавно (априла месеца ове године) одржан у Београду, нити некакву оцену научних резултата постигнутих на Конгресу, То ће учинити стручњаци по стручним листовима. Хоћу овде да изнесем само импресије чисто друштвеног и психолошког карактера, па донекле и политичког, будући да један тако велики и свечан скуп није могао а да нема и извесног политичког значаја.

Полазећи на Конгрес, — морам то искрено признати, бојао сам се да се на право словенски начин не обрукамо пред страним светом. Бојао сам се, да ће возови безбожно закашњавати, да ће на сваком кораку бити нереда, па — евентуално — и незграпности. Међутим, треба признати да је, у смислу техничке организације, испало све да не може бити боље. Љубазни осмех проф. Вулића, тог „најљубазнијег човека на Балкану", и одмерено држање проф. Анастасијевића, правог византијског „патриција“, уз веселу ћуд и младалачко одушевљење њихових сарадника, млађих наставника, асистената, и студената Универзитета: стварали су атмосферу правог словенског гостољубља и искреног братства. Словенски широкогрудо, али у исто време и немачки тачно, био је организован цео Конгрес, укључно са лепом и поучном екскурзијом, за време које неколике ситне омашке у организацији потпуно су се изгубиле и заборавиле, Иста атмосфера срдачности и братства осетила се већ при импозантном свечаном отварању Конгреса: сви делегати дочекани су да не може бити боље, а они који су тражили реч наилазили су на одушевљено одобравање целе дворане, Немио изузетак десио се, сасвим нехотице, са уваженим бечким професором Стриговским, на општу жалост чланова Конгреса. Било је, разуме се, и иначе осетних нијанса у овацијама (што је дало повода проф. Ђаји, да у петом броју „Универзитетског Живота" укори омладину која је уносила те нијансе у одушевљење и пљескање); али, ко је био крив, што је Г. Муњоз и сувише оштро подвукао свој значај делегата Краљевске Талијанске Владе, место талијанског народа и Универзитета, или што је Г. Моле, Словенац који је говорио у име пољске делегације, одједаред нашао за