Nova Evropa

се дисциплином мисли и рада, која се спроводила од највишег команданта до последњег редова. Та морална и систематски негована дисциплина, при јасно уочену и одређену циљу, никад није промашала да постигне јединство дејства. -

Будући да је Руско-јапански Рат затекао Српску Војску у моменту њена свестраног револуцијонирања, то новачење у стручном погледу, — које је почело да хвата маха у свима војскама већ након првих опита и искустава у том Рату, код нас није наишло ни на какав отпор, У почетку су наши официри, чак, ишли у противне крајности; али се, мало по мало, то новачење, готово изнуђено одоздо, почело да упућује и званично своди на праву меру и нужне границе. На велику срећу Српске Војске, у тим пресудним данима нашао се је на једном важном месту један јак, расни револуцијонар, — генералштабни пуковник Новак Бранковић,

Пуковник Новак Бранковић био је један од оних ретких виших официра који се — као Путник и Степа Степановић —

| одмах и искрено сагласио са 29. Маја. Као професор Тактике,

на вишем курсу Војне Академије, Новак Бранковић је, схватајући правилно унутрашње догађаје и своју дужност, одлучно стао на страну револуцијонирања Српске Војске. Пре њега, изучавање Тактике на вишем курсу састојало се у т. зв. „бубању“ неколико стотина табака већ познатих предмета са нижег курса Академије. Пуковник Новак прекида с овим застарелим шаблоном, са теоријским понављањем познатих ствари, па прелази одмах на решавање конкретних задатака, т, ј. на практичну примену већ стечених знања. А да би и при решавању задатака спречио шаблонизирање, и дао маха и превагу здравоме разуму, он прима свако решење ако је основано на солидном размишљању и поткрепљено разлозима. У свакој прилици понављао би својим ђацима речи: „У борби је све могуће", и с тога гледишта дозвољавао је сваку начелну критику, без икакова ограничења и без свога арбитрарног закључка. Његова је намера било, да своје ђаке, расадник

војничког знања и командовања, ослободи свих предрасуда,

—- да им створи и ојача поуздање „у себе саме и у свој здрав разум. И у томе је потпуно успео. Пуковник Новак Бранковић био је савршен тип народног филозофа-револуцијонара. Ради своје интелигенције, чврстог карактера, широкогрудости и такта, он је уживао једнодушно поштовање и велику љубав својих ученика. Али су га зато, опет, многи његови непосредно старији и млађи другови мрзели, и из зависти га називали „дрвеним филозофом“. Он свакако заузима, међу нашим предратним револуцијонарима, једно од првих места, поготово као војни теоретичар. Иако није учествовао у ратовима за ослобоБење (јер је пре њих умро), његов благотворан утицај осећао се у свима нашим победама.