Nova Evropa

партијски људи настојали су, после Рата, и настоје још увек, да главну заслугу за те успехе од 1912 до 1919 припишу државној политици, поглавито далековидости и оштроумљу пок, радикалског вође Николе Пашића, остављајући ужу ратну славу и хвалу „српском опанку“, како се они демагошки удварају нашем сељаку, Нема сумње, тежину ратних успеха изнео је на својим плећима србијански војник, Да он није имао у себи довољно моралне и физичке снаге, и да није био потпуно на висини онога што се догађа, они који су га водили не би ништа могли учинити, Али, не треба заборавити, да је тај исти србијански сељак-војник у Рату 1876/8 имао само једну, и то непотпуну, победу (успешну одбрану Шуматовца, 11. УШ. 1876), и да је у Рату 1885/6 био срамно тучен од Бугара, иако: је имао у рукама најбољу пушку (Кокин-Маузерова система) оног времена, и био бројно јачи од Бугара! А у Балканском и Светском Рату, тај наш сељак и оружани народ, и његова војска — препорођена у касарни и на вежбалишту, а обучена и предвођена Новаком Бранковићем, Драгу-

· тином Димитријевићем Аписом, Радомиром Путником, Степом

Степановићем, Живојином Мишићем, Живком Павловићем, и толиким другим мудрим и храбрим официрима и старешинама, шета из победе у победу, напредује на свима фронтовима, иако је често у много тежим приликама него његови противници!..

Напротив, наша дипломација не може се похвалити да је, у ратовима овога века, уштедела нашој војсци и једну само борбу, или и једно ма и најмање ратно искушење,/) Наша

") 19. марта 1913, британски посланик у Београду, сер Реф Пепет, тражио је у име своје Владе, да Србија дигне опсаду Скадра, и одмах повуче трупе из Северне Арбаније. Пашић је одговорио, да Српска Влада не може испунити тај захтев, будући да смо још у рату с Турском, а Србија је уговором обавезна да помаже Црној Гори. „Али то је бесциљно проливање крви", — приметио је Пеџет —, „јер је Европа (на конференцији у Лондону) ионако наменила Скадар Арбанији"; нашто је Пашић одвратио: „Ми смо још далеко више крви пролили помажући Бугарима под Једренима, па се нећемо заустављати пред новим жртвама, кад треба указати помоћ слабијем савезнику". — „Али ви ћете изгубити наше симпатије", узвикнуо је тада Пеџет. „Жалим", одвратио је Пашић; „јер су нама енглеске симпатије необично драге, — али нам је још дража част, која нам налаже да у критичном тренутку не издамо нашег савезника". — На крају је Пеџет припретио, да Србија — помажући Црногорцима да заузму Скадар — може лако себе лишити Ђаковице, Призрена, и Дебра; нашто је Пашић одговорио, да су поменута места додељена Србији на Конференцији, и да ће их Српска Војска бранити силом оружја. Пред Хартвигом се Пашић тужио, да је Пеџет учинио ову представку „веома повишеним тоном“ (депеша Хартвигова у Петроград и Лондон, од 20, марта п. ст. 1913, бр. 262). Исто као Пеџет у име Велике Британије, чиниле су прити-