Nova Evropa

боде Србију од економског притиска што га је вршила над њом суседна Монархија; али даље од те економске „револуцијонарне одбране" званична Србија није ишла. Прецењујући војну снагу и опасност од Аустро-Угарске, чак и велики русофил Никола Пашић — да би ублажио утисак револуцијонарне борбе, коју су противу Монархије водиле незванична Србија и српскохрватска омладина из Босне и Хрватске, — у неколико махова натурао се искрено бечким канцеларима. И кад се узме у обзир целокупна предратна психологија Европе, и тадашњи међународни положај Србије, званично опортунистичко држање наспрам Аустрије дало би се правдати, Тадашњи наши властодршци, уверени да је Српска Војска, услед официрског раздора — чију природу и чији значај како смо видели, нису схватали, — умртвљена за активно дејство на више година, нису могли да замисле другу спољну политику до оне која је ишла по линији најмањег отпора и ризика. Догађаји су међутим доказали, да су се они, и цео свет, преварили у оцени Српске Војске. На почетку овога столећа, поименце у другој десетини, револуцијонарни нацијонализам и борбена енергија српских официра подигли су се тако високо, да је читава генерација далеко одскочила од оних пред њом, а вероватно и од оних које долазе за њом. Успело револуцијонарно крштење у мајском преврату натурило је официрима и духовно вођство револуцијонарног нацијоналног покрета, тако да су наши официри, у стварању данашње Југославије, узели били на себе сличну историјску улогу какву су, крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлога столећа, имали талијански и немачки официри у стварању јединствене Италије, односно јединствене Немачке.

свима патријотским манифестацијама после 29, Маја, када би Хрвати и Срби, и Словенци, из свих крајева долазили "у Београд као на „револуцијонарну ћабу“, официри су били заступљени у великом броју, и увек у првим редовима. Присуство официра при незваничним, нацијонално-револуцијонарним, манифестацијама највише је крепило веру код омладине преко Дрине и Саве, да је судбоносна борба противу АустроУгарске такорећи на прагу, У оном братимљењу и зарицању омладинаца и официра, да се што пре сретну у поробљеним и потлаченим крајевима као слободна браћа, бачено је прво семе омладинског револуцијонарног покрета, који је онда из основа потресао нацијонално несолидном дунавском Монархијом. Владимир Гаћиновић, духовни вођ револуцијонарне омладине из Босне и Херцеговине и члан „Уједињења или Смрт“ (или „Црне Руке", како је јавности боље познато), постао је правим и прекаљеним револуцијонарцем тек после тешњег додира с извесним србијанским официрима. У разговору са својим блиским друговима, он је често исповедао, да омладинац