Nova Evropa

дишта и са гледишта самозаштите. Предратна Аустро-Угарска. водила је потпуно завојевачку политику према Србији пи Црној Гори. Она је 1913 истерала нашу и црногорску победоносну војску из Драча и из Скадра, и Берхтоллд је (2, октобра) ставио „ултиматум, да ће Аустрија предузети оружану акцију ако после осам дана „ма и један србијански војник“ буде на арбанашком земљишту, док у исти мах противу Грчке, чија се војска налазила у Корчи, није предузимано ништа, Исто је тако Аустрија највише радила да дође до српско-бугарског сукоба на Брегалници; а кад су Срби потукли Бугаре, она је (12. јула) предочила Руској Влади, да се Аустро-Угарска може наћи у принудном положају „да активно иступи противу Србије, да би поставила крај данашњем ратовању, чије одуговлачење ствара веома непријатан положај за Аустрију“ (поверљива. порука Сазонова, од 13. УП. 1913, бр. 2134), Аустро-Угарска је, даље, све чинила да омете признање Букурешког Мира; а у години 1914, пред Сарајевски Атентат, она нам је предочавала сазиз ђе!1 ако Србија и Црна Гора приступе добровољном уједињењу“). Речју, бечка и пештанска завојевачка

%) 2. марта 1914, краљ Никола написао је једно писмо краљу Петру — у којем је, према изразу пок. Хартвига, било „далеко више братских излива и поетских лепота него ли реалних предлога" —, нудећи да Србија и Црна Гора приступе што тешњем зближењу. Краљ Петар је одговорио (20. марта), да прима понуду, и замолио је краља Николу, да одреди поверљиво лице које ће у предложеном смислу повести преговоре са Николом Пашићем. Још кад је црногорски посланик у Београду, Мијушковић, предао Пашићу оно писмо краља Николе, овај га је одвео у Руско Посланство да одмах упозна Хартвига са његовом садржином, и да у присуству Хартвигову изнесе погледе Србијанске Владе на ову ствар. После одговора краља Петра, краљ Никола је дуго ћутао. Тек почетком маја добио је Мијушковић хитно наређење, да одмах отпочне преговоре са Пашићем, и да онда што пре дође на Цетиње са готовим програмом. Пашић, опрезан какав је био, није хтео да утврђује програм, већ је дао Мијушковићу само усмене поруке, са главним тачкама (заједничка војска, са једним Бенералштабом, али да сваки владалац задржи врховно командовање над својим трупама [7]; заједнички представници на страни, заједнички суд, администрација, финансије, царина, пошта и телеграф). На Цетињу, Мијушковић је хладно примљен од Краља и Владе, а министри нису његову извештају придавали никакве важности, (Тако извештава писмено Хартвиг Сазонова, 25. марта — бр. 17, и 6. јуна — бр. 26.) Међутим, гроф Сапари, аустроугарски амбасадор у Петрограду, разговарао је са Сазоновим о овом питању још 20. фебруара, и с извесним оградама изнео је своје „личне" погледе противу уједињења Србије и Црне Горе, Затим, у првој половини месеца марта, барон Гисл, аустријски посланик у Београду, говорио је о истом предмету са Хартвигом, опет са свог „личног“ гледишта и на примедбу Хартвигову, да је краљ Никола веома неповерљив према