Nova Evropa

правио један свој „турне"“ по Босни, Херцеговини, и Далмацији; био је, колико се сећам, у друштву тада још правника Љубе Нешића, данашњег југословенског посланика у Софији, Тада сам и сам пришао напијоналним револуцијонарима и црнорукпима, и са пок, Љубом и Ристом Тохољем обележили смо правац мога будућег рада у Русији; јер ту решисмо да, по свршеним универзитетским студијама, останем у Петрограду...

Овде ћу, узгред, да скренем пажњу на један занимљив моменат у историји нашег револуцијонарног покрета, и поименце у историји наше четничке акције, Чим сам ступио међу нацијоналне револуцијонарце, почео сам сарађивати на „Словенском Југу" и слати дописе из Петрограда. У једном од ових дописа, сећам се, дотакао сам се и питања о потреби заједничке четничке акције са Бугарима, доследно нашој девизи. Покојни Љуба Чупа одговорио ми је тада, да се већ воде преговори у том правцу. Нажалост, до заједничке акције није догило, и тек у Рату касније обавештен сам, да су сами Бугари били криви што су преговори одгођени, Једно могу рећи: да српски официри-револуцијонари никад нису говорили лоше о Бугарима, нити су у народу сејали мржњу противу њих; а већ у самом народу у Србији могло се увек чути; „Зашто се борисмо с Бугарима!", и „Зашто Бугари нису с нама2" Или: „Ех да су са нама Бугари, давно бисмо били у Пешти! ,.." И официри-нереволуцијонари (као например Воја Живановић, један од најобразованијих) говорили су тако. На другој страни, бугарска интелигенција, до Рата, није веровала у србијанску искреност: чинило им се, да шумадинци проповедају уједињење са њима само зато да би се заштитили од аустријске навале ,.. Али бугарски народ није тако мислио, —- он је, као и народ у Србији, увек био спреман на заједничку акцију и заједнички живот са Србима. Данас, мислимо · и верујемо, да ни у Бугарској ни у Југославији нема ниједног мислећег политичара, па ни просечно паметног човека, који би одрицао потребу уклањања сваких препрека и граница, и царинских и економских и политичких, између Југославије и Бугарске... Али да се вратим на свој предмет.

Мајевци су широм отворили београдске капије нацијоналној омладини из свих крајева, и одушевљени Југословени поврвеше са свих страна у свој Пијемонт. Препорођени Београд срдачно их је примао и испраћао; а официри-револуцијонари носили су их такорећи на рукама, братимили се. с њима, и заклињали се да ће заједнички живети и умрети за ослобођење и уједињење целога народа. Варају се сви они који још верују, да је југословенски револуцијонарни омладински покрет на почетку 20. века поникао и развио се самостално на земљишту бивше Аустро-Угарске; он је црпао своју моралну, а деломично и материјалну, снагу из после-

219