Nova Evropa

поређења између самог Драјфуса и наших „црнорукаца". Драјфус није био ни демократ ни револуцијонар. већ један обичан офипир-артиљерац Француске Војске, и постао је најпопуларнији човек само зато што је француски суд учинио једну „омашку“. Цео свет је кроз једну целу деценију само о том говорио. А у Солунском Процесу осуђени су најбољи међу најбољима, и целу једну депенију мртвачки ћути о томе нате пело поколење и јавност целе земље. У Француској, судска „трешка'" наспрам једног просечног офипира без икаких заслуга ипак се, на крају крајева, исправља. Код нас, за десет голина од ослобођења и уједињења, које су нам донели поглавито пожртвовност и смрт хиљаде напијоналних револуцијонара, у отаџбини Драгутина Димитријевића-Аписа и другова не нађе се, и као да и нема изгледа да ће се наћи, нов Емил Зола, који би загрмео своје „Оптужујем!".,.

Лично ја, већ десет година немам додира са својом отапбином. Ни часописи, ни новине, не долазе ми до руку. Стање и расположење у земљи нису ми познати. Али интујитивно осећам, ла тамо далеко, у мојој ужој и широј постојбини влада духовно мртвило. да свака идеја пада као камен у блато. Деци корупције и жеље за Ћаром није стало до части и поштења наролног. Напијонални револуцијочари „прнорукци“.и њихови пријатељи, који су још у животу, животу су на измаку а смрти на домаку. Греба искористити прилику. па се одужити сени другова и родољуба с којима смо, раме уз раме. кроз двадесет година радили на ослобођењу југословенског варопа. Зато ћу и ја, колико умем и колико ми снага допушта, покушати да пред читаоце „Нове Европе“ изнесем карактеристику творапа и вођа нашег напијонално-револупијонарног покрета за последње две деценије, од којих многи бише суђени и осуђеви у Солунском Процесу, а неки — међу њима Драгутин Димитријевић- Апис — изгубише и животе од српске брзометке у Солуну 4. (17. јуна 1917. Зашто су они сућени и погубљени, нато — дабогме — не могу ја дати одговора, — ту историју нека пишу Љубе Јовановићи. Јеленићи, и сви остали војни и цивилни суци и сведоци на Процесу...

“

Ко не зна, шта је била Србија за последњих дана Обреновића! — Земља на рубу пропасти, након свих покушаја и настојања краља Милана да државу прода Аустријанцима, и да народ раздражи до побуне, да би га могао „умирити" спомоћу бајунета. А народ ћути на сва изазивања, на све лажносудске процедуре, и изгледа потпуно пасиван, апатичан. Војска равнодушно посматра... У очима иноземства, и саплеменика под туђом влашћу, углед Србије срозава се све ниже, да оде у бездну дубину за несрећне владавине Александрове, која

215