Nova Evropa

Југословенска демократија и Социјално Питање.

Права демократија није се могла развити код Србохрвата. и Словенаца у бившој Монархији, прије ослобођења. Њима је био циљ одржање нацијонализма, а демократија имала је само да служи овом циљу. Народ је осјећао да је у питању његов опстанак, па је сву снагу и енергију употребљавао нато да се одржи као нација. Имало је додуше демократских странака и фракција, које су водили честити људи прожети идејама демократије; али те странке никад нису могле доћи на власт, јер је бивша Монархија била полуапсолутистичка држава, а демократија може показати колико вриједи само на делу, и може се развити само код народа у слободној и самосталној држави, гдје може доћи на власт и постати сама себи циљ, Према томе, од наших југословенских покрајина, Србија је била једина у положају да ствара истинску демократију. Црна Гора је, додуше, била самостална, али је — по историјској судби својој — имала да буде војничким логором, и да живи у патријархалној државној организацији, под личним режимом свога владаоца, па се у њој није могла развијати права демократија.

И Србија, до 1903, живјела је под личним режимом краља Милана и краља Александра, па се ни у њој до тог времена није могла развити демократија, иако је имала слободоумних људи и истинских бораца за демократију, спремних да у борби за њу поднесу и највеће жртве. Радикална Странка окупила је била око себе демократске елементе и народне масе, па је водила одлучну борбу за демократију, а послије свргнућа с пријестола династије Обреновића (1903), Србија је добила и Краља родољуба, владаоца демократских начела, и с њим устав демократски, какав су само на Западу имале демократске државе, На Балкану су тада још на све стране владали лични режими и деспотије, па је у ту балканску пећину Србија унијела прву лучу свјетлости. Народ сељачки, без властеле и племића, добио је демократског краља, демократски устав, патријотски официрски кор, који је поникао из народа, нигдје дакле запријеке за демократију. Изгледало је да ће се у Србији развити цвијет демократије, која ће задивити и саму Западну Европу.

Након успјеле револуције, радикали добијају у руке државну управу и долазе у могућност да изводе свој демократски програм, — да покажу на дјелу колико вриједе, Али авај! Радикали, стварно, напуштају свој демократски програм, а заводе само демократске форме, без садржине, — радикали издају демократију. Код њих се ствара, уз првобитно вођ-