Nova Evropa

ство, једна нарочита група, која води странку и којој је главни циљ: одржање на власти по сваку цијену. Демократски елементи гурају се у позадину, а та група узима власт искључиво у своје руке и води судбину Странке. Било би неправедно казати да та група, то језгро Странке, није имало и патријотских и виших нацијоналних циљева, поред интереса групе и својих личних; али је поуздано, да му није лежала на срцу демократизација Србије. У самој Странци налази се и искрених, увјерених, демократа, свијетлих карактера, који су још увијек у стању да око себе окупљају патријотске народне масе, Али то на ствари много не мијења, — радикали постају издајници демократије, и услијед тога губе моралну равнотежу, —- морају да се служе силом и насиљем, и у тежњи за вјечном влашћу тиранија им постаје неопходна, Да би у очима свијета и својих приврженика у народу прикрили издајство демократије, они настоје да спријече и развитак нове демократске странке, која би могла на власт доћи. До Рата, они доиста успјевају да свијету баце пијесак у очи и забашуре своју издају, позивајући се непрестано на своју борбу до 1903, у којој су они дали великих и племенитих бораца за слободу и демократију и поднијели многобројне жртве, које су још биле сасвим свјеже, Па и иза Рата полази им за руком да с успјехом спрјечавају стварање једне велике демократске странке, јер се не устручавају да помажу племенске, па и напола револуцијонарне покрете, ако само иду на штету развитка јединствене и праве демократске странке, Код њих се полако развило грубо државништво без полета и културносоцијалне садржине: Странка и њено језгро живе од старих отрцаних фраза и напуштених начела, без смисла и воље да узму нове идеје и идеале који одговарају потребама времена; њима је основ недемократски и егојистички, па се и сваки далњи њихов рад на томе оснива. Држећи непрестано власт у рукама, радикали тако спутавају нови живот у Југославији, стварају душевну пустош, ограђујући Југославију у духовну гробницу. Њихова странка може послужити примјером оног примитивног егојизма који се још задржао у људском друштву из далеких тамних вијекова.

У Србији, ни до Рата, није била изведена демократизација, Нити је још било у њој чистих избора, нити потпуне личне безбједности; самовоља управних органа била је често непо· дношљива, док је на селу цвјетало и харало зеленаштво, а заштите и осигурања радника није било уопће. Прави садржај политичке борбе није ни био у парламентарном животу, већ је био закулисан и подземан, па је лако доводио и до револуцијонарних тежња и покрета, Још и данас се осјећају, и још ће се дуго осјећати, страховите посљедице овог предратног стања у Србији, и радикалне издаје у 1903. Иза Рата, де-

5