Nova Evropa

структивност радикала још је више порасла, Они сада својим држањем и радом стварају каос у управи и друштву, дају маха корупцији на све стране, па на крају крајева изазивају и илегалне и револуцијонарне струје. Појава републиканства у Србији, напримјер, природна је посљедица радикалне издаје демократије, — то је једна од протуструја радикалима, Истина, данашње републиканство у Србији не излази из оквира закона, и нема у програму насилну измјену облика владавине, нити вођство има прикривених намјера, налазећи се у рукама честитих и родољубивих људи; али већ као појава, оно представља неку врсту благог револуцијонарства, па ако данас и стоји у оквиру закона, не зна се да ли ће тако остати послије 10 и 20 година, јер се промјене облика владавине обично не изводе легалним путевима. У исти ред револупијонарних струја убрајамо и комунисте, и све оне потајне и незнане револуцијонаре чији број, можебити, и није незнатан, А те револуцијонарне струје не можемо сматрати демократским, јер је демократија опречна сваком револуцијонарству. Циљ демократије није револуцијонарство, већ јаван, савјестан, и истрајан рад у оквиру закона, кад постоје услови зато, а који рад једино може донијети народу користи, Револуцијонарство, напротив, води подземан и потајан рад, и оно се увијек изопачи, док на крају крајева не постане котеријом, сличном Македонском Комитету. Оно је више протест против насиља него идеја са позитивним програмом, — оно је насиље изазвано насиљем оних који владају (у нашем случају, радикала). Плодови револуцијонарног рада увијек су само моментани, а њихови успјеси углавном иду у корист вођа и котерије. Револуцијонари се, обично, на крају разочарају, и доживе да се и њима на мјесто мистичног Изиса појави прождрљиви крокодил са отвореним чељустима.

Између радикала и револуцијонара налазе се демократе, који донекле осцилирају између обе оне струје, тако да на њих као да падају на окрајцима лаке сјенке издаје (демократије), односно револуцијонарства, иако су у ствари добри и исправни грађани, јер нити су још постали издајницима демократије нити револуцијонарима. У погледу политичког морала и демократских принципа, језгро демократа остало је стално, одређено, и без колебања, а то је у политичком животу Србије било најтеже постићи; они су имали да издрже тешку борбу са радикалима још од прије Рата, јер су радикали на њих упирали главну оштрицу као на свога највећег противника. Демократи стога и нису могли много позитивно учинити, јер нису имали трајно, за више година, фактичну власт у рукама, као радикали; али већ само њихово одржање као странке много значи. У Србији је било најтеже очувати се у та два правца: непостати издајником демократије, и непостати

1 – 6