Nova Evropa

револуцијонаром; већ дакле сам факат, да Демократска Странка постоји, било је од великог значаја за државу и народ, јер би се иначе народ Србије расцијепио био на два велика табора, на реакцијонаре, односно издајнике демократије, и на револуцијонаре, што би имало утицаја и на остале покрајине, па би услијед тога могао доћи у питање и сам опстанак државе. Јер демократија, то је срж државе и народа, и она треба да држи у рукама државно кормило. Демократи у Србији, према томе, и представљају најбољи политички материјал, и језгро Странке — на челу са Љубом Давидовићем који високо држи заставу политичког морала Србије — чини мост за стварање јединствене државотворне југословенске демократије. Тиме не мислимо рећи да сама Демократска Странка као такова чини савршенство демократије, која би се само имала проширити на цијелу Југославију; она је само добра могућност једне истинске демократије, а исто такове могућности чине и остале демократије Југославије.

Југославија је, уистини, богат мајдан људског материјала, у коме се налази благородне грађе на све стране, несамо у једном крају државе, — само је треба пронаћи, Сваки крај државе има своје вриједности и своје једностраности, те ми сви носимо печат ових вриједности и једностраности свога краја и прилика у којима смо живјели. Ослобођени, и уједињени, ми стога нисмо били у стању развити потпуну демократију, будући да демократија ниједне наше покрајине није била много претежнија и напреднија од других. Србија је била само добар примјер за остале покрајине, како се бори и умире за отаџбину; али је далеко од тога да буде узором за демократију у свима правцима. Ми дакле стојимо пред многим великим и неизбежним државно-политичким и социјално-економским проблемима, а услијед политичког расула и унутарње несреЂђености не можемо да приступимо њихову рјешавању. Радикална Странка,-као што смо видјели, није више способна да земљу извуче из каоса и да пређе на правилно и озбиљно рјешавање горућих питања, а поједине демократије наших покрајина, свака за себе, нису такођер у стању да много позитивног учине, Једини је излаз, према томе: стварање јединствене Демократске Странке, која би обухватила све сталеже и све покрајине, без разлике вјерске, племенске, и нацијоналне. Не може бити демократије српске, хрватске, словеначке, или србијанске и црногорске, већ постоји само демократија југословенска, т. ј. демократија Југословенства као дијела човјечанства, која прима у своје редове све држављане,

Код нас су, иза Рата, странке које су хтјеле да буду јединствене за цијелу земљу губиле од своје јачине свака у своме крају у моменту стапања, па су тако покрајински и племенски покрети преотимали маха. Има нечега неприродног