Nova Evropa

ске личности из крсташких ратова, а Јерусалим и друга места Ближег Истока постају све обичнија позорница драмских радња. Уколико интересовање за класичне књижевности јача, а под утицајем учених Грка који су се расули по целоме свету, буди се радозналост и према грчкој старини. Појавом Бартелемијева „Путовања Младог Анарказиса" (1788) настаје као нека обнова јелинизма, култ према свему што се односи на старе Грке, те се почиње путовати с побожношћу и у отаџбину Леониде и Фидије, Перикла и Сократа. Грчка, то је већ Исток, његов праг. Одатле до Палестине, до колевке хришћанства, нема два корака, то је тако рећи успут, једно се везује с другим, и маршрута савршеног путника обухвата поред Спарте и Атине још и Бејрут и Јерусалим, а у много случајева Мисир с Нилом и Картагином на повратку. Неки путници враћају се на Запад преко Бугарске и наших земаља.

У француској књижевности, у том погледу, человође су Волне (Мојпеу), чији се „Пут по Мисиру и Сирији“ појавио 1787, и, још више него он, Шатобријан својим „Путем од Париза до Јерусалима" (1811). У међувремену преведене су на француски (1806) Чандлерове белешке с пута по Грчкој и Малој Азији. Својим путописима они су силно популарисали Исток, особито Шатобријан, сјајем свога стила и славом своје личности, Они су били крчиоци, а за њима је нагрнула читава војска путника, Низ је дуг, и сјајан, и преко Ламартина, Нервала, Флобера, Ренана, —- да поменемо само најславније продужава се све до данас, до Бареса, Бордоа, браће Тард, и Барбиса. Од тих путника разних побуда и разних памети, готово сваки се по повратку сматрао обавезним да остави потомству тачан опис својих утисака и доживљаја. Већина од тих путописа је без значаја, личе један на други као јаје јајету, Мален је број путописа који заслужују да буду издвојени из те непребројне гомиле, било по својој унутрашњој вредности било по томе што стоје у ближој или даљој вези с неком централном личношћу књижевности или уметности. Ко би данас, например, читао сочиненија пречасног оца Јосифа Жерамба, траписте, писца „Хаџилука у Јерусалим и на Гору Синај“ (1836), и који би се књижар смео подухватити да у ово доба кризе књиге изда о њему опширну монографију, да тај многоглагољиви отац, пре него што је навукао мантију кићени аустријски ђенерал, није имао срећну мисао да на врху Ливана, на једноме од гласовитих кедрова, уреже дубоко у стабло поред свога још и име Ламартиново и кћери му Јулије! Култ према великим људима захвата каткад и њихове мале пратиоце, и даје им неку врсту бесмртности; из прашине библијотека ишчепркају их познији нараштаји, зато што им њихово дело служи да осветле боље неку страну какве важније личности и допринесу њену тачнијем познавању.

110