Nova Evropa

Петог дана по поласку из Цариграда стижу у Једрене, које „нема ничег особитог, изузев лепог и великог базара, каквог нема ни у Цариграду“. Од Једрена до Филипопоља опет недогледне равнице, само живописније, њихову једноликост прекидају огромни честари. У подне 18, јула, чим су приспели у тај румелијски град, дошао је к њима управников каваз, да се распита о политичким вестима из престонице, о паши Ибрахиму и о руској војсци. Оштроумни Фламанац примећује тим поводом, како је слаба и јадна обавештајна служба турска: „Ваља признати да турска Влада не води много рачуна о томе да обавештава своје аге о оном што се догађа у царевини, кад су ови приморани да заустављају путнике на друму да би сазнали да ли та царевина постоји или не“, Раније негде у књизи говорио је о „летаргичном и разорном утицају“ турске управе на све. — Одмах су наставили пут и заноћили у Татар-Пазарџику. Туда је земља већ обрађенија. Кроз Софију су само прошли; то је „варош прилично велика али суморна“. Два дана доцније стигли су у Ниш,

Са својим сапутником, Деларојер је остао у Нишу неколико дана. О томе бављењу сачувао је пријатну успомену. Подаци које нам је дао о пролазу кроз Србију доста су оскудни и без већег значаја. Занимљиво је шта је забележио о путовима у Бугарској и Србији: „После Иклиме (место у Бугарској) нема више камењара; све до Београда пут од земље је одличан кад је време лепо, али веома рђав зими: с обе стране пута, скоро свуда, сама шума“. Деларојер. иначе, описује претежно доживљаје своје душе, нарочито при путовању светом земљом; спољашњем свету не обраћа много пажње, Права је реткост, и чудо, што је написао неколико реченица о оделу наших сељака, То се даје објаснити тиме што у Србији његова душа, као у непознатој земљи, није имала шта да проживљава, па је хтео-нехтео морао да отвори мало очи MH погледа око себе. Приметио је у Србији јаку живост на све стране; подизале се кућице, градили крчаници. То је слободан народ радио и организовао се у извојеваној слободи. Имао је код нас и једно пријатно изненађење: са наших цркава брујала су звона! То брујање годило је његовој побожној души, јер звона одавно није чуо, чак ни путујући кроз Бугарску, Пуштамо га да сам прича,

„Стигавши у Ниш, заустависмо се у једном хану; али је тај био толико прљав, толико оронуо, да не хтедосмо остати у њему. Дадосмо знак нашом вођи да нас води гувернеру, да би нам одредно стан у вароши. Како тај случај нисмо предвидели у нашем исписаном речнику, прође нам доста времена у објашњавању, и он ипак не разумеде шта ми хоћемо. Најзад, после пуно гестова, он оде да достави нашу молбу гувернеру. Одмах нам дође један каваз, н одведе нас кући неког богатог Бугарина.

122