Nova Evropa

и фискална грамжљивост културних владавина не даве путника. Турско становништво је добро и поверљиво ,.. Кад сам дошао на аустријску границу, ја сам силније него икад осетио колико је драгоцена та слобода“. Свуда у Аустрији честитога доктора глобио је ко је стигао; он се жали да је то земља бакшиша и подмићивања више него сама Турска.

У Београду се Деларојер опростио од свога вође, па се преко ушћа Саве и Дунава чамцем пребацио у Земун. Ту је издржао десет дана карантина, Тај притвор је искористио несамо да пише стихове, како смо видели, него и да среди своје путничке белешке и јави се пријатељима; тако му је време, каже, прошло неосетно. Преко Петроварадина и Пеште отишао је у Беч. Изненађен је и разочаран што у њему нигде нема споменика у славу Собјескоме, „томе пољском краљу који је ослободио аустријску престоницу и чији је моћни мач био устава о коју се сломила навала Азије". Одатле је отпутовао у Праг, „са живом жељом да види славне прогнанике“, збаченог Карла Х и његову породицу. Преко Дрезде, Франкфурта, Мајнца, Келна, Ахена, Лијежа, Брисла, и Гана, стигао је 8. септембра „на Малу Госпојину“ у свој завичај. „Сада кад сам се вратио своме тихом и мирном животу, од кога ме беху отргле тако ванредне околности, успомена на моје путовање изгледа ми као сан; али сан пун љубави и дивљења. Осећао сам потребу да напишем ове успомене, да их учерстим. Нека би њихово читање допринело величању онога Бога чију сам колевку и гроб походио.“ Тим се речима завршава путопис овога побожнога хаџије, који је време рачунао по верским празницима, а своје утиске и успомене средио и објавио ад тајогет де! бјопат.

Филозофски трактати и стихови Жан Васта Деларојера почивају под густим слојевима прашине, у миру који не ремети радозналост потомства. Што он ипак није потпуно заборављен, има да захвали своме путопису, и једино њему, мада је своје наде у славу полагао више на своја учена филозофска дела. Он је имао срећу да у току свога живота веже своје име за један важан догађај у историји Ламартиновој, за његов хаџилук на Христов Гроб, и да са своје стране опише то путовање. Његов „Пут по Истоку", дело једног дубоко побожна човека без маште и песничког полета, писано без великих књижевних претензија, али сталожено и трезвено, а поред тога са честитошћу које се каткад ослобађају већи од њега, има бар ту заслугу да је тачно и истинито, и на њега се можемо увек мирне душе ослонити. За нас специјално он има важности и због онога што је казао о безбедности и радиности у нашој тада тек ослобођеној земљи. Његов значај за проучавање Ламартина очигледан је, мако га не

124