Nova Evropa

треба да траже за своје знанствене радње овај Архив, јер овај је Архив врело несамо за дубровачку историју него и за историју земаља на Балканскоме Полуострву, а унеколико и за друге земље у Европи. Велики низ имена учењака изван Дубровника и наших и страних може ово доказати,

Али је све ово градиво умна својина старог Дубровника, коју је убаштинио садашњи Дубровник, и нико га други не смије својити. Архив, који пружа доказе све те старе културе, створен је, множен је, и чуван је трудом, трошком, и мудрости старог Дубровника, са намјером да за вијеке буде дубровачки, и то је била — може се рећи — и посљедња воља старог Дубровника мало прије пада Републике, јер у једној соби Архива, да се не напомену друге, налазе се узидани ормари са лијепим сликаријама ХУШ вијека, из посљедњег доба Републике, а на врх њих натписи у капиталним словима оног доба, који кажу што имаду да садрже: „Тезгашета Могалае", „Саб газНешт“, „Ообшта Мофалае", и т,д. — као израз посљедње воље већ преминуле Републике, која јавља, да су њене ове књиге, и да она хоће да за вијеке оне остану у овој соби у Дубровнику као његова умна баштина. Али на ту посљедњу вољу Републике наше се власти не осврћу, ормари су испражњени, и књиге извађене, Да је Архив утемељен у најстарије доба са сврхом да буде умна баштина Дубровника, доказује и то што, кад се свршетком ХШ вијека сва градска управа згодно преудеси записивањем правних обичаја у Статут, би углављено, да се одредбе дубровачких вијећа редовито записују у књиге које су се имале чувати. Дубровачки кроничар Рести, који је умро 1755, каже да је вијести своје Кронике црпио из овог архива, те су исто тако могли и други дубровачки писци да то учине, јамачно с пристајањем Републике, управ јер је она држала Архив као интелектуалну баштину Дубровника.

Архив је ХШ вијека био повјерен од Владе прокураторима Св, Марије, који су чували и свете мошти и исправе. Послије су по њену налогу чували исправе благајници Св, Марије у државној благајни, како потврђују Рести и Лукари. Строго се пазило, да исправе не буду од кога однесене, и није се допуштало да приватни имаду и само пријеписе исправа, по одлуци Малог Вијећа (од 5. ХП. 1514),

Али уз овај главни Архив створио се послије, у турској канцеларији Дубровачке Републике, особито Турски Архив; у њему су се преводиле и чувале исправе високе Порте и списи турских власти сусједних земаља, откле сада имамо „Acta Тигсагшт“. Имале су, осим тога, разне власти републичине мање архиве у својим надлештвима, који су чували службене књиге од ХШ вијека унаприједа, и било је наредаба гледе чувања и недопуштања да непозвани допру својим очима до

184