Nova Evropa

али дубровачка књижевност има своје мјесто, и то врло видно, у културној повијести југословенског народа, јер доказује способност наше расе за духовни развитак, доказује постојање оне неодољиве жеље за примањем и асимиловањем туђих културних утицаја, која је најочитији знак духовне еластичности и осјетљиве пријемљивости, и без које нема и не може да буде правог културног напретка,

Први дубровачки пјесници, чија су нам се лјела сачувала, Шишко Менчетић (1457—1527) и Ђоре Држић (14611501), пјевају, дакле, под дојмом савремене талијанске поезије.

„кватроченту“ бијаше Италију поплавила бујица петраркистичке поезије, одјека провансалског витешког пјесништва са примјесама талијанске пучке пјесме. Безбројни пјесници састављају своје сонете и „страмботе“ (Напуљ) или „риспете" (Фиренца), те сталним фразама и конвенцијоналном кићеношћу славе љепоту љубљених жена. Ове се пјесме већином пјевају уз пратњу глазбених инструмената, на пировима, плесовима, и у другим сличним приликама, Није искључено да су и дубровачки трубадури пјевали своје пјесме у ту сврху. Свакако би ово схватање било у њихову корист, јер кад се њихове пјесме не би читале прама природном него прама музикалном акценту, изгубиле би много од оне незграпности која тако на први поглед одбија, А изгледа по неким знаковима да су збиља биле удешене за пјевање, или барем да су биле састављене прама једној мелодији која је пјеснику зујала у ушима.

Било како било, и наши трубадури славе своје драгане сталним, конвенцијоналним фразама: пјевају о њиховим златним косама, бисерним зубима, „горуштем личцу“, ит, д.; јадикују најприје, по познатом трубадурском калупу, над несмиљеношћу своје „госпоје", затим се радују првим знаковима наклоности, растапају се од среће кад постигну жуђени циљ, да се, на крају крајева, покају и презру све свјетске таштине, зазивајући у помоћ Бога и Блажену Дјевицу. Њихова је поезија до зла бога монотона: један се мотив варира на хиљаду начина, изражајна су средства врло оскудна и укочена, риме конвенцијоналне, тако да није чудо што је шведски учењак Јенсен признао да је неколико пута заспао над њиховим пјесмама, Али ипак, каткада, иако за час, сине по која искрица. топлог осјећања, каткада забљесне по која не лоша слика и падне по које фино упоређење: драга је повила чело бијелим мјесецем; узвила је обрве „како се мјесец млад узвије дан први"; кад чује „госпојино“ пјевање, пјесник мисли да му у скут „с цвитјем бисер пада", ит, д. Све су то чисто формалне одлике, примљене и неоригиналне, недиктоване изнутра, но са свим тим све то има своје значење; профињена талијанска лирика Кватрочента, која је дошла до свог врхунца особито у пјесмама Анђела Полицијана, и која навијешта фор-

192