Nova Evropa

LUCO (ттсеб; паргтјеа ): 5бо %0 боуог5, Кага7 Апшпе! Маrinelal (Gleda jedno, gleda ативдо, te ne razumije još ništa.)

MARINELA (čuvši doziv Lucov, prene se, pogleda da polubolnim, polutupim pogledom, doh prestrašena пе робјебпе рш! pozadine): Kata! Brani me!

LUCO (na čudu): Marinela, od mene, — od mene?!,.. (Prema Kati.) Kata, ma što se dogodilo? ... (Gledajući бозрата Anfuna, pun brige.) Antune moj!

KATA (sva zaobupljena obo dospara Anfuna): Ha, evo.

sad je otvorio oči, Opet ih zatvara. (Pofežući ба za hućni haljetah i za ruhe.) Gosparu, ja sam, Kata, (Prema gosparu Luci.) Ne znam, ne pitajte, Sosparu Luco, večeras se iza odlaska бозрага Lukše sve ovo dogodilo.

LUCO: Ma zašto? Kako?

KATA (uvijeb obo gospara Antuna, а одборатајис! 80sparu Тиси): Машпеја је ostala dugo заша 5 бозрагот... Najednom me je tako strašno zazvala, i eto našla sam ga izvan svijesti, {(Pofiho.) Sve se bojim, gosparu Luco... znate...

LUCO (sav sježen, pun očinshe miline za Marinelu, pristupa joj): Marinela, dijete moje, dodji! Ja sam tvoj Luco, stari Luco. Evo ti me kako svako veče, Stari prijatelj.

MARINELA /(bježeći u kut): Ne, ne...

LUCO (prema Kati, zaprepašten): Kata, za ljubav Božju, Marinela je izvan sebe! Hajde za njom, a ja ću oko бозрата.

KATA (dižući se oprezno): Pst!... Miče rukom, Gosparu Luco, gledajte,

LUCO (dolazeći ша Anfuna): Pstl.,.. |

GOSPAR ANTUN (jedva progovarajući): Marinela, nemoj me, nemoj!... Umirem, vidiš,

LUCO (nablonjen nad Anfuna): Amtune, ja sam, Marinela je mirna. Evo je na, uza te, (Prema Kati, potiho.) Dovedi je!

GOSPAR ANTUN (gledajući na Luca): A, ti si to, Te teneam moriens,., (Traži mu rubu,. koju Luco prihvaća.) Gdie je — moje dijete...

LUCO (gledajući put Kate, hoja je otišla do Marinele): Kata, amo.

MARINELA /(bježeći od Kate, hao da je tko progoni}: Ne, ne, ja moram za njim. Ha, ha... (Pobjegne hitro napolje).

KATA (šapćući preneražena iz daljine put бозрата Luca, Poji sve prati obom): Gosparu Luco, je li moguće?!.., 5

LUCO (dajući joj znah da титије, да је возраг пе 5: čuo).

GOSPAR ANTUN (nervozno, u zadnjoj polusvijesti): Gdje је, Баје... (једра breće ruhama, Pao da je traži, doh Luco za njim prigniva glavu.) Ah, 6dje je!,.. (Glava ти pada).

(Spušta se zastor,)

220