Nova Evropa

Do danas, i samo ime bilo mi je slatko, a večeras!..,. (Tihim, potfresenim tonom glasa, u hojemu ima nešto pretužno, što ođoje pothinuto biće.) Dijete sam milosrdja. (Ošinuta u ponosu.) To poniženje!,,, A Lukša — bježi!... (Živo, smijući зе и 5ројој fužnoj boli.) Bježi, bježi od starine, odnesi me u misli još Donosnu, još lijepu,., (Čuje stenjanje i fešho disanje oca, na što se preplošena ohrene put njega, i videći ga ваје bez svijesti leži s uzdignufom rubom, Војот Бао da je hfio zamubnutfi Pblefvu na njezinim usnama, zaslane, posrne ošinula, pa Pao mahnita od sirašnoga užasa što joj se ofvori pade do njegovih Poljena, obujmi ga, podigne mu glavu, boja bad joj obnemogla pane bez snage iz ruhu, iz cijele duše ofme joj se strašni polresni brič, род hojim Pao da joj se moždani rasiplju): Ćaće, moj ćaće!,,.,

GOSPAR ANTUN, MARINELA, I KATA,

KATA (dofrčavši na onaj strašni povih na vrata): Za ljubav Božju, G6spo, što Vam je?

MARINELA (blijeda, izgubljena): Kšta, ovamo! Ubila sam ба ја...

KATA (približuje se dršćući od straha i videći odjednom gospara Anfuna gdje bez svijesti leži zavaljen u fotelju, a Marinelu haho rastvorenih, izvaljenih očiju gleda na njega, ostane za čas ni na nebu ni na zemlji, dob se onda spusti do gospara Antuna, pa gotovo bojeći se i da mu tabne čelo, jedva mu prodje ruhom preho sljepočica): Marinela, vođe — оста!

MARINELA (lomeći тиће i gledajući predase): Vode?!

KATA (othopčavojući gospara Antuna): Brzo, brzo! Bože umire..,, umire!,.,, ~

MARINELA (dršćući od zebnje, od straha): Umire,.. (Plače, dob najednom ne prasne u hladni grozničavi smijeh, u 654 Као Фа зе зраћа пи ратен рофрипо ргећда): На...

Ајс

KATA (zovući gospara glasom punim fopline): Gosparu, Бозраги тој, Каја Те zove! (Trči sama po vodu, što ostaje u u jednoj srebrnoj vazi u Рита do balkona i Заре ва пјот.)

Predjašnji, i GOSPAR LUCO, GOSPAR LUCO (ulazi s vrata u pozadini. Visob je, sah,

pognula stasa, lica naborena iz Phojega vire izbuljene oči, pume fuge, hao da plaču za nečim dragim bez ulanja, bez života. Obučen je vas u crno, fe stupa s prePriženim rubama, bao sahupljena pojava smrznute žalosti. Glas mu je vanredno sladab i mio): Dobar veče, dragi mojil

KATA (netom začuje glas gospara Luca na vratima):

Gosparu Luco — Bog Vas je doveo, Brzo, gBospar će mi sad izdabnuti!

219