Nova Evropa

— Треће зло долази селу од самога села: регашо (ша ех te Тагаећ Леност, мајчица свих зала, у неким се крајевима зацарила. Није само прича о босанском сељаку који сатима и данима трати време лежећи под шљивом која се забехарила. Па онда алкохол. Ракија пуста у шљивским крајевима, а вино у другим: Неретванац, као ни Загорац, није срећан док не испије са својим друштвом вас вински род, док потпуно не очисти подрум. А Словенац, први у добрима, не пушта првенства ни у томе злу. Уз то се ниже расипност у гозбама, те кићеност и мода сеоских снаја и девојака, Колико оне зла нанесоше, а колико ће га још донети! И још којешта, све до онога: плети котац к'о и отац. И тако све то скупа упропашћује једна села, а другима не да напредовати. Ми све то добро видимо, а ипак немамо снаге да многоме злу станемо на пут оштрим и непопустљивим мерама; напротив, ми често тражимо речи, да им поласкамо, да им се додворимо, и —- ради њихова изборног гласа — пуштамо се и сами често до његове низине у паду и злу. Резултати су поразни, Ми и данас имамо читавих насеља, у густој и дугој средини државног сељачког мора, која живе истим оним животом којим су живели наши праоци када су се амо негде доселили: куће њихове су мрачне јазбине од прућа и сламе, без прозора са окнима, и с улазом кроз који ни најмањи човек не може ући а да се не сагне; спава се у заједници на слами на набијеној земљи, а у стражњем делу таке шпиље скрива се, исто тако бедно, марва од непогоде. О каковој чистоти не може бити, наравно, ни говора. У овоме низу јада и невоље могло би се наставити сате и сате, Али чему то7...

Државна политика води се и надаље у Београду, а просипа се и у осталим нашим центрима. Тамо се граде високе палате, широке улице, казалишта, забавишта, и сви могући заводи укључиво са касарнама, који би имали представљати нашу културну снагу. Али шта то користи, када на стотину метара даље зија незнање и запуштеност! Снага државе није у Београду, Загребу, и Љубљани, — она се налази на селу. Не достаје стопа негативног омера између тих центара и рецимо овог херцеговачког Избична у којему живи у својој дупљи примарни човек са два чиста нагона: да се храни кукурузом, и да оплођује своје чељаде. И ништа више, Томе његову душевноме стању одговара и начин на који он обрађује своју земљу и препушта своје благо судбини и природи. Избично тога не осећа и не разуме, Ово зло није зло села Избичног. Оно је зло целокупног југословенског народа. Оно је зло Југославије, или званично државе С. Х. С.. Државна политика није још тога запазила, Она није тражила узроке, јер ми сви гледамо само у последице, Ми сви проклињемо последице, и настављамо с изграђивањем монументалности, не духа него

224