Nova Evropa

свој крвави епилог... Цела земља, цео наш народ, мора осудити овај безумни чин, који је дошао као последица неразумнога рада једнога дела народних изабраника, који руковођени партијским и личним интересима нису водили рачуна о интересима државе и народа... Страшан гест Пунише Рачића не може се одобрити, иако су му претходиле околности које га донекле објашњавају ,.."

Нема сумње, Пуниша Рачић се осећао „револтиран“ у свом великосрпском поносу, па му је — како сам каже — „пала крв на очи" и он је учинио што смо видели. Али остаје отворено питање; где ми то живимо, у којем делу света, да у народно представништво може ући човек који револвером даје израза својим „осећајима“, а званичној штампи владајуће странке „пада крв на очи“ па отворено извињава овакве „револте“, и баца кривицу на своје политичке противнике за страховити злочин свога властитог члана 7

(С обзиром већ на чињенице које смо горе изнели, а и по целоме држању Владе и Народне Скупштине, Београда и целе земље, и пре и после злочина, очигледно је, да чин Пунише Рачића није „дело једног манијака", како га је хтео брже-боље представити један његов земљак, уз одобравање неких „угледних радикала“ (види „Политику“ од 22. јуна, стр. 4) — што је уосталом и сам Рачић с индигнацијом одбио —, и да не стоји као усамљена појава, која се само случајно могла десити, без везе са свим осталим што се радило и мислило код нас за ових десет и више прошлих година. То се још лепше даје утврдити и доказати, кад се потражи стваран и јасан одговор на питање: ко је управо Пуниша Рачић, ко стоји за њим, и ко га је довео у Скупштину 2

Пуниша Рачић је родом Црногорац — „прави Србин Црногорац", како сам каже у своме последњем прогласу бирачима, писаном после злочина (види „Политику“ од 21. јуна, стр. 8) —, рођен у селу Слатини (близу Андријевице) које по сведочанству неких Црногораца — не чини баш част Црној Гори; а по сведочанству његова „најближег комшије" Пантелије Јововића, директора „Народне Трибуне", Пуниша је из породице наследно оптерећене умном болешћу, из које је „неколико осуђено за убијства у свађи, и неки се и данас налазе на издржавању казне". У сваком случају, црногорско порекло Пунише Рачића долази овде у обзир, па Максимилијан Мрзљак, који у једном уводнику у „Меше Егеје Ргеззе" (од 23. јуна) покушава да да портрет Рачићев и да оцрта „Предживот једног политичког злочинца“, није баш тако на криву путу кад каже, да је „страшно и непојмљиво, како је човек оваког менталитета могао ући у средину у коју не спада".