Nova Evropa, 26. 07. 1928., стр. 10

свој крвави епилог... Цела земља, цео наш народ, мора осудити овај безумни чин, који је дошао као последица неразумнога рада једнога дела народних изабраника, који руковођени партијским и личним интересима нису водили рачуна о интересима државе и народа... Страшан гест Пунише Рачића не може се одобрити, иако су му претходиле околности које га донекле објашњавају ,.."

Нема сумње, Пуниша Рачић се осећао „револтиран“ у свом великосрпском поносу, па му је — како сам каже — „пала крв на очи" и он је учинио што смо видели. Али остаје отворено питање; где ми то живимо, у којем делу света, да у народно представништво може ући човек који револвером даје израза својим „осећајима“, а званичној штампи владајуће странке „пада крв на очи“ па отворено извињава овакве „револте“, и баца кривицу на своје политичке противнике за страховити злочин свога властитог члана 7

(С обзиром већ на чињенице које смо горе изнели, а и по целоме држању Владе и Народне Скупштине, Београда и целе земље, и пре и после злочина, очигледно је, да чин Пунише Рачића није „дело једног манијака", како га је хтео брже-боље представити један његов земљак, уз одобравање неких „угледних радикала“ (види „Политику“ од 22. јуна, стр. 4) — што је уосталом и сам Рачић с индигнацијом одбио —, и да не стоји као усамљена појава, која се само случајно могла десити, без везе са свим осталим што се радило и мислило код нас за ових десет и више прошлих година. То се још лепше даје утврдити и доказати, кад се потражи стваран и јасан одговор на питање: ко је управо Пуниша Рачић, ко стоји за њим, и ко га је довео у Скупштину 2

Пуниша Рачић је родом Црногорац — „прави Србин Црногорац", како сам каже у своме последњем прогласу бирачима, писаном после злочина (види „Политику“ од 21. јуна, стр. 8) —, рођен у селу Слатини (близу Андријевице) које по сведочанству неких Црногораца — не чини баш част Црној Гори; а по сведочанству његова „најближег комшије" Пантелије Јововића, директора „Народне Трибуне", Пуниша је из породице наследно оптерећене умном болешћу, из које је „неколико осуђено за убијства у свађи, и неки се и данас налазе на издржавању казне". У сваком случају, црногорско порекло Пунише Рачића долази овде у обзир, па Максимилијан Мрзљак, који у једном уводнику у „Меше Егеје Ргеззе" (од 23. јуна) покушава да да портрет Рачићев и да оцрта „Предживот једног политичког злочинца“, није баш тако на криву путу кад каже, да је „страшно и непојмљиво, како је човек оваког менталитета могао ући у средину у коју не спада".