Nova Evropa

мало наде, да то није Србија која проговара из „Политике“, и коју представља званични режим, већ да то појединци замазују властити траг, да у мутноме лове, или да се у каосу забораве њихови подвизи, да у том политичком мраку из Београда пси лају себе ради... Намеће се једино питање: како је могуће да, и након десет година заједничког државног живота и политичке сарадње, дезертери из Црне Руке седе у Земљорадничкој Странци, проповедају у исти мах култ Николе Пашића, воде „Политику", и пишу о непријатељу државе и југословенства — Степану Радићу, на дан његове мученичке смрти! Како је могуће да — после свих искустава у предратној Србији и поратној Југославији — Воја Маринковић води, уз Берзу (и друга спекулативна предузећа), спољне послове ове земље, именујући себи за време боловања заменика ван круга својих министарских другова (да му не би загледали у диспозиције Фонда), и шаљући у Женеву, да нас пред народима света представља, никога другог него баш Лазицу Марковића, након свега оног што се с њим (и с оним што је бивало у његовој близини!) десило 2! Како је могуће пуно тога што се на наше очи дешава и одиграва кроз све ово време, кад се зна ко су актери мн протагонисте, и какво им је залеђе7,.. Кад бисмо почели одговарати на ова питања, морали бисмо ударити и на политичаре с ове стране, који су кроз многе године били глухи и слепи, те који су — за љубав власти — несамо пристајали на свако вођство званичне Србије, него су често својом сарадњом помогли најгорим и најпокваренијим политичарима и политичким спекулантима у Србији да испливају на површину или да се одрже на њој. Али, о томе сада није време говорити, Они су најзад, натерани од својих бирача и од целога народа пречанских покрајина, прогледали, и наша је дужност да им будемо при руци саветом и искреном речју, да не би застранили на другу страну, и да не би — поново насели србијанским политичарима.

Очигледно, распад или расуло ове државе нико на овој страни не жели, само луд човек може мислити, да Прибићевић мрзи Србију, а само сметењак и надри-политичар може написати (и остати жив), да је пок, Радић „био готов да непријатељу жртвује и оно што је и Хрватима и свима нама најсветије". Још мање него „вође“ и „државници“ из прека имају ишта противу Србије, или противу ове државе, остали честити пречани, свију вера и свих имена. Једино што они желе и траже, то је равноправност, и рад за опште добро, — рад и дела, а не „тактику“ и речи, маколико ове биле звучне, Стога се, јер живот не стоји, не може остати дуго на данашњим позицијама, = мора се опет доћи у везу, у „додир са стварношћу", Ми смо одувек били противу крупних изјава и претераних манифестација, па и сад проповедамо прелаз на рад, и притом

144