Nova Evropa

Други један пријатељ наше земље, опет изгнаник, Мигуел де Унамуно, напротив, каже, да је већ време, да се преко унитаризма, — али не пошто-пото и силом, већ постепено, — ликвидирају сви партикуларизми, како би се тако заједнички могло да приступи општељудској и општеевропској сарадњи,

Једино где се ја, нажалост, морам да сагласим са диктаруром, то је баш у проблему унитаризма, Ја само тврдим, да се то не може стварати силом. Али да Кастиља или Каталонија може да стоји засебно и оделито, чакиу разлици језичној, то је апсурд, и то се не сме дозволити, Не може нас свет чекати нити примати овако раздвојене на ситне делове... А када је реч о федерализму, онда ја тврдим да има две врсте федерализма, и то: унитаристички и сепаратистички федерализам. Па ако је реч о сепаратистичкоме федерализму у земљи која је већ једно, и која мора да буде једно, онда се треба сетити Линколнових речи: „Није држава трговачко подузеће, које се може кидати према вољи или расположењу појединих чланова"...

Навешћемо још и трећег нашег великог учитеља и пријатеља, Бенедета Кроче-а, који своју најновију књигу посвећује Рату; у њој наилазимо на једно већ заборављено Бакуњиново мишљење, које нам се чини актуелним у овоме часу. Каже Бакуњин: „Етатизам или централизам је теза, анархија пили аморфизам је антитеза, федерација је синтеза". Ако се, дакле, сукоб води између етатизма, односно централизма, који као плод своје експериментације изазива анархију или аморфност извесних делова или фрагмената једне заједнице, онда само федерализам, али унитаристички, може да ове нијансе полагано слије у заједничку синтезу, Ово је предлог за размишљање! Али „оно што је важно“ — каже у једном свом писму Р.Редслоб (професор стразбуршког Свеучилишта, у париском „Тану“ од 30. УШ. 1928), осврћући се на аутономистички и уопште нацијонални проблем Алзаса — „то је, да се народу каже пуна истина, Он је ње жедан. Он ће да је разуме, Потребно је рећи му, да га варају. Потребно је, у извесној згодној прилици, одабрати групу народних људи који познају народ, и који знају како да му говоре, па да покажу несвесним масама како између аутономизма и домовине често постоји понор, Потребно је организовати крсташке војне, слати пророке и светитеље од села до села, прокламујући свети рат, Да, свети рат, јер оно, што је главно у овој муци није само Алзаска, већ достојанство наше свете домовине.“ Исто тако, мислимо, и код нас; не ради се само о Хрватској, нити само о Србији, већ о „достојанству наше свете домовине", наше целе земље и нашег целокупног народа.

Богдан Радица.

189