Nova Evropa
Србија донела на врховима својих бајонета". Они ни дан-данас не гледају преко Авале, па су још мање гледали некада, пре Рата, када се у Босни и Херцеговини, у Војводини, по Хрватској и Далмацији, и у Словенији, водила незапамћена народна борба противу угњетача и припремао терен за народно ослобођење п уједињење, Они су, пре неки дан, поуздано, с изненађењем читали писмо Викема Стида, са подацима о тој борби коју је пратила с напетом пажњом Западна Европа, а о којој они никад нису водили рачуна ни бриге, Они данас чак верују икажу, и пуштају своје потурице да о томе пишу, како је и Соколство постало у Србији и у Београду; и још мало па ће порећи, да је Војводина одњихала и отхранила србијанску културу и просвету кроз читаву стотину година. Они уосталом — и ту мислимо поименце на професијоналне политичаре србијанске — не воде рачуна чак ни о духовним и моралним струјама и покретима који су се развијали ван активне дневне политике, али с врло великим утицајем на њу, у самом Београду и у предкумановској Србији, припремајући земљиште за догађаје који ће наступити, Таки покрети —- да споменемо само оснивање Српског Књижевног Гласника, активност Словенског Југа, па југословенске уметничке изложбе, и т,д. — налазили су врло гласног одјека и „преко“, или су добијали подстрека отуда. Има поуздано још живих србијанских учесника на Омладинској Скупштини у Сремским Карловцима године 1903, или у манифестацијама на бечкој жељезничкој Станици при пролазу кроз Беч из Швајцарске новоизабранога краља Србије Петра Карађорђевића. Сами учесници у завери 29. Маја, и они који су били идеолози оног покрета међу србијанским официрима-револуцијонарима, имали су веза са нацијоналним радницима и револуцијонарном омладином из Аустро-Угарске (о чему је у последње време доста писано), и они који су још живи међу њима сећају се, како се чини, много боље те везе и тог међусобног утицаја него они политичари и јавни чиниоци који данас ведре и облаче у Београду. Ипак, бар генерација Воје Маринковића и Милана Грола, и другови Јована Скерлића, могли су боље упамтити шта година 1903 значи за пречанске Србе и Југословене, и шта је све из оних дана пошло у свет и у свест народа из Сремских Карловаца, из Новогсада („покрет“ Тих. Остојића), из Загреба, из Босне и Херцеговине, из Далмације и са Хрватског Приморја, и уопште отуд из бивше Монархије...
Али, да оставимо.ту недавну прошлост, па да се задржимо мало на другом једном примеру, који је сад пред нама, а који баца пуну светлост на ове наше међусобне односе и њихове изворе, на неспособност србијанских политичара да Србији до краја сачувају глас и улогу југословенског Пијемонта, Вратићемо се наиме на разговор што смо га недавно (види „Нову Европу" од 11. августа) заподели са Миланом
'156