Nova Evropa

Основна мана овога Закона лежи, дакле, у томе да чини парламентаризам и самоуправу илузорнима, та два темељна обележја демокрације. По слову овога Закона могу се поништити мандати народних посланика, или изабраних чланова самоуправних тела. Репрезентативни систем, који парламентом има да даје чист израз слободне воље свих држављана, без разлике класа, Законом о Заштити Државе покопан је, тако да пада основна демократска ознака устројства наше државе коју гарантује члан 1, Устава: да смо уставна и парламентарна држава и да имамо Парламенат, Јер, по установи члана 69. Устава, Парламенат има да буде састављен од посланика које бира народ слободно, опћим, једнаким, непосредним, и тајним гласањем. Излучује се дакле из структуре демократске државе оно што је најбитније: да сам народ, бирајући слободно своје представнике, преко истих —- будући да му као целини одговара Влада — над собом извршује власт. Ништа не вреди Уставом зајамчено опће, једнако, и тајно право гласа, када изабрани народни представници, или чланови самоуправних тела, након ионако већ од суда испитаних (заправо цензурираних) листа, на темељу Закона о Заштити Државе губе своје мандате. Како може ту парламенат бити заступник свих класа, бити веран израз воље читавога народа! ... Догод је на снази овај Закон, не може Народна Скупштина, а исто тако ниједно самоуправно тело, бити истинским репрезентантом народне воље, — и без обзира на сва остала средства којима се код нас воља народа настоји канализирати у режимске партије.

Ово су последице установе члана 18, Закона о Заштити Државе, према којој не могу вршити никакву јавну службу или функцију, односно бити народни посланици и чланови самоуправних тела, лица која припадају Комунистичкој Партији, или уопће каквом удружењу које је овим Законом забрањено. Под овако широко означивање, може се супсумирати и рад било какве реакцијонарне партије у исти мах као и деловање борбених класних радничких организација, Према томе кад и како то режим хоће. Видимо и у ствари да се код нас непрестано прети тим Законом, па се оперише њим често и противу најнедужнијих грађанских странака. Јер се обично иде и даље него што би се из читавога духа овога Закона имало закључити; наиме, да до поништења мандата народнога посланика, или члана самоуправног тела, може доћи тек по правомоћној осуди надлежног редовног суда, који једино може установљавати злочинство и изрицати казну или друге правне последице везане казном. Често се поступа без судбене осуде, па код самоуправних тела поништава мандате полиција, односно велики жупан, а у коначној инстанцији Министарство Унутрашњих Дела, на темељу полицијских аката; док и у Народној

200