Nova Evropa

здравеле или за рад поново оспособљене, заводи за проучавање питања туберкулозе у његовој потпуној целини и за формирање стручних радника, са друге стране, морају бити његови природни огранци, Даље, наши санаторији не треба да постану луксузни вилински градови за излежавање, какви су обично још увек на страни, а што, изгледа, стално доводи у искушење и неке наше неупућене добронамернике; то нити је економски нити етички, а ни медицински, на свом месту. Нарочито ј је важан етички и медицински обзир; јер то нипошто није тачно ни корисно, па треба у клици угушити већ и сам наговештај заблуде, да луксуз и положај само преко једне патентоване висине изнад морске површине могу заменити прецизност дијагнозе, бијолошко понирање у необично заплетено питање истинске терапије у конкретним случајевима, вредност лекарског рада, и свесну сарадњу самих болесника. Мада смо уверени да ће се овог тренутка, без далњега, с тим сагласити већина читалаца, поуздано је да ће они, у себи, и надаље остати робови те заблуде, скупа са већином лекара и такозваних „стручњака“ за подизање санаторија, а таких је, очигледно, необично много. Баш зато што за ту нашу тврдњу имамо на тисућу доказа, необично је важно, са педагошког и идејног гледишта, да се при устројству наших јавних лечилишта не пође тим скроз погрешним путем. Болесник се у њима не сме деградовати до аутомата који прима лекове, храни се добро или лоше, мери температуру на минуте, и води потајну борбу са санаторијским лекаром и персоналом око одржавања заводског кућног реда; далеко од свега тога формалистичког и често лажног, наша данашња намера је, да из сваког иоле за то погодног бившег санаторијског болесника створимо својевољног проповедника нових социјално-медицинских истина и преданог сарадника на постепеном ослобађању целог друштва од туберкулозе, Помоћ честито и несебично пружена у најтежим тренуцима болесникова живота у стању је да између њега и лекара испреде нераскидне нити присног пријатељства, путем којег једино може наш покрет загрејати душу народа великим здравственим идеалима. Поред тога, у нас је са социјалног гледишта постављена мисао водиља, да се, сем лечења, у првом реду спроводи изолација свих по здраво друштво опасних извора заразе. Зато наши јавни заводи не могу у будуће примати болеснике редом којим их случај набацује, јер је њихова служба по превасходству социјално-превентивна. Диспанзери, школске поликлинике, и поједини теренски радници социјалне медицине, позвани су да изналазе врела одакле се болест у народ шири, и да одмах примењују потребне мере за њихову асанацију. Установи ли се да су оне недовољне, тада треба задатак, према случају, препустити једној од специјалних установа, које су међусобно

246