Nova Evropa

Пита се сада, ко нам пружа гаранцију, да ће ствари да се развијају онако како треба, и откуд нам тај оптимизам у ери строго кабинетскога деловања без икакве контроле2 За нас је најача гаравција сам мушки иступ човека који је показао, да има довољно и грађанске куражи и пуну свест одговорности, када је, исцрпивши крајњом стрпљивошћу сва друга средства, спонтано одлучио да, несакривајући се ни за кога, преузме лично искључиву одговорност за судбину државе пред народом и историјом. Сам гест владаочев, којим се је добровољно одрекао темељним државним законом загарантоване му личне неодговорности, толико је снажан и самосвестан да улива пуно поверење. Ако је икада један монарх заслужио признање за мужеван и државнички гест, којим је као оштрим мачем пресекао једно стоструко заплетено клупко лажи, интрига, и злочина, који су се били зацарили у нашем јавном животу, то је сигурно заслужио краљ Александар у највећем степену, Тек данас може човек да разуме покојног Стјепана Радића, када је, побијајући лажни монархизам балканске провенијенције, који се креће између конспираторства и лакејства, проповедао искрен и просвећен монархизам енглеског типа,

Најзад, наше је дубоко осведочење, да је Краљ учинио огромну услугу и нашим дојучерашњим партијама, јер их је решио једне велике бриге у погледу државног преуређења. Све су наше бивше партије васпитале своје масе у тако екстремном духу, да о каквом споразуму, приближењу становишта, или некој средњој линији, није могло бити ни говора. До чега би то на крају било довело, није тешко прорећи. Сматрамо стога, даје можда најаче оправдање за инаугурацију новог стања било баш стварање нове атмосфере помирљивости и скидање са дневнога реда једном за свагда српско-хрватског спора, као основног проблема наше државне политике,

Овом приликом, а у једној ситуацији када је створена спасоносна #ађша газа и наступила могућност трезвеног разговора и расправљања свих спорних питања, треба казати баш на адресу Хрвата неколико речи, Крајње је време да се са хрватске стране увиди, да је апстиненција као пролазна тактика у политичкој борби можда и добра и опортуна; али подржавање тезе о трајној пасивности, или чак ширење култа апстиненције, доказ је болесне неактивности и неспособности за конструктиван рад. Доста је и превише било те апстиненције, и баш њој се има захвалити много тога што је испало на штету Хрвата и пречана уопште. Штавише, може се слободно казати, да је баш пасивност Хрвата, уз активност пречанских Срба, а поред шовинизма пок. Пашића и његове околине, створила фатални централизам и толико нападану срби- | јанску хегемонију. Довољно је потсетити на факат, да је у