Nova Evropa

било несамо искоришћено од њихових противника и критичара као доказ да им је нечиста савест, него би у највећој мери штетило њихове властите интересе, јер би се и најобјективнији писци служили много обилније оним изворима ако би им ови остали неприступачни, Тако је, на задовољство и историчара и свих правих поштовалаца ново-европског духа, за германском серијом докумената следовала британска серија; а Французи се спремају да пођу истим путем, чак јоши у већем обиму. Остаје једино, да се скине скандалозна забрана коју су Савезници наметли аустријским архивима за перијод од 1894 до 1914, па ћемо имати пред собом готово целокупну важнију грађу за повест нашег властитог доба. Међутим се може и сад већ мирне душе тврдити, да нам је у погледу непосредних узрока Рата — тојест, за време од 28, јуна до 4, августа 1914, — познат низ значајних дипломатских докумената какав није постојао ни за који слични крупан догађај у целој светској историји, и да има још врло мало неиспрпених врела из којих ћемо моћи допуњавати наше знање,

Али све те богате дипломатске збирке тек су један одломак података из прве руке који нам стоје на расположењу. На једној страни, искрено демократске тенденце, тражња за отвореније методе дипломације, и све већа потреба државника, па чак и војника, да оправдају своје држање и деловање пред јавним мњењем, док на другој страни опет навика индискретног објављивања, искушење и материјална корист, и утркивање у изношењу непознатога, који се на извесном ступњу намећу сами од себе, — све те, и још друге, побуде учиниле су да имамо данас огромну масу аутобиографија, мемоара, преписке, и разних аката из прве руке, и од највеће важности, на основу којих можемо испитивати и проучавати политику и рад готово свих главних учесника у Светском Рату, и многих од њихових доглавника и сарадника. Обим и важност ове нове литературе даје се наслутити најбоље ако се узме у руку и прелиста одлична књига Дра, Гуча (6. Р. Соосћ) под насловом: „Скорашња откровења европске дипломације“ (на енглеском). Дошло се до такога стања, да се најистакнутији творци историје натичу међусобом ко ће објавити коју ствар, па ако се један за час и уздржи, било из којег разлога, дође одмах други да попуни празнину, Било нам право или не било, све иде у правцу противу ћутања и дискреције. Тако да се, укратко, може рећи, да никад у светској историји није толико грађе постало тако брзо приступачно као данас, и да је сад главни проблем за савременог повесничара у обимности и претрпаности извора који му стоје на расположењу, а не у недостатку. Књиге као што су, например, дневници пуковника Хауза, или мемоари председника Масарика и Дра. Бенеша, показују већ саме собом колико је цео поглед света на повест недавне

360