Nova Evropa

прошлости радикално измењен Светским Ратом. Штавише, ова навика објављивања која се све више шири, па захвата као зараза чак и најодговорније кругове, доноси са собом све више прилике за историчара, да провери према казивању савремених учесника појединости до којих је већ дошао из докумената и писаних извора. ИМ ту је, држимо, непотребно истицати у колико се бољем положају налази он сада и према ранијим повесничарима свих перијода и према данашњим испитивачима ранијих перијода.

Неупуштајући се у прорицање, држимо да се процес који смо довде покушали описати неће тако лако дати зауставити; па ако је тако, онда ће савремена повест, у своме најновијем виду, зацело освојити себи место од највеће важности,

Али да пређемо сада на други приговор. Може се сасвим оправдано доказивати, да опасност политичког партизанства прети много озбиљније од стране савременог историчара него од његових другова на другим пољима, Ипак ја остајем при своме, да је на длаку исто тако лако унети страначку страст и жестину у приказивање прошлих времена као у сликање данашњице,,. У ствари, има писаца који уносе политичку страст у свако доба о којем говоре, док други остају хладни и непристрасни и кад описују најживље призоре. Ја чак тврдим, да је теже за историчара од имена да прекрши границе неутралности данас него некад, јер ко, например, доведен у искушење обилношћу грађе, покуша да изнесе вишемање површан суд о државницима из године 1918, имаће убрзо према себи читаву гомилу савременика приправних на одговор и дискусију. Отворено и искрено мишљење није ни са гледишта обичног читаоца нешто чега би се требало клонити, — то нам је врло убедљиво рекао и Г, Балдвин пре три године, у једном свом поздраву Англо-америчкој Конференцији Историчара, у Кингс-Колепу (види „Типез“ од 14, јула 1926). Ја лично признајем, према свом властитом искуству, да се више плашим писаца који гласно говоре о својој беспристрасности а све време занемарују сваку светлост и сваку сену својим сликама и приказима; и,што се тиче поименце савремене повести, морам рећи, да сам се много чешће користио књигом писаном са мање вештине а с очигледном тенденцом, где сам одмах знао на коју страну нагиње писац, него безбојним причама добро сроченим а без могућности да погодим страначку припадност или скривену намеру ауторову.

Уосталом, постоји странчарство које је још много горе и страшније од пролазних партајских страсти, иако потиче из

Ољих мотива; нико, а поготово ниједан историчар, који нешто вреди, не може избећи а да се никако не определи на једну 6ли другу страну у великим сукобима између Ауторитета и Разума, између Традиције и Слободоумља, између безусловног

361