Nova Evropa

којем је и науку манихејску изложио као несамо развитак него као баш саму заратустријску секту, стављајући наравно те секте и религије у сасвим ново свјетло, па смо подробније разабрали, како је стара иранска религија, која се сматра као најснажнији продукт што га је аријска раса дала на подручју религијознога стварања, својом узвишеном етиком, својим снажним активизмом, и својим смислом за овај живот, дјеловала на наш народ.

Са тачнијим познавањем посредника овога великога насљедства, Манихејства, дошло нам је и увјерење, да је путем богомилства дјеловао на наш народ још један неочекивани и доселе мало познати утјецај, а то је будизам; данас наиме знамо, да је несамо институција такозваних „свршитеља", добрих хришћана или добрих Бошњана, установљена по узору будистичких испосника, него да је и цијели онај негативни и животомрски дух, који је владао балканским дуалистичким сектама — њихова протудржавност и пацифизам —, изразито будистичкога поријекла. Ту је будизам био толико јак да је добрим дијелом савладао опречне тенденције зороастризма, који се истицао својим активизмом, обожавањем живота, култом потомства, и снажним државним и политичким смислом, тако да је могао успјешно помоћи Перзијанцима да оснују прву свјетску државу на кугли земаљској. Разабрали смо даље још тачније, како је богомилство настало мијешањем разних религијозних утјецаја на Балкану, те како су секте Павликијана, Еухита, и Монофизита, које су поглавито судјеловале при његову постанку, уопће доспјеле на Балкан, и дошле у положај да тако битно и дубоко утјечу на културну и политичку повијест балканског Словенства. Ту много захваљујемо јерменском црквеном историчару Карапет Тер Мркчијану, и Бугарину проф. Јордану Иванову. Нарочито је јерменски писац утврдио, како је византијска државна власт, прогонећи Павликијане и сродне секте манихејскога поријекла, пресељавала их присилно у масама на Балкан, особито на границе Бугарске, па су они и пребјегавали у Бугарску, тако да се је ондје број тих сектираца знатно умножио, стварајући амбијенат у коме је могло настати богомилство, Ту онда одједаред искрсава појава словенскога попа Јеремије, касније названога Богомила, који је учења свих тих сектираца синкретизовао и саставио у јединствену науку, зачињавајући је остацима старословенскога вјеровања, те се иста по њему и прозива Богомилство. Ово се је пак несамо раширило по цијелом Балкану, него је касније са Балкана прешло и у сјеверну Италију иу јужну Француску, гдје се је у борби са званичном католичком Црквом распало на разне секте, које су тада добиле име Патарена, Катхара, Публикана, Албигенза, и слична, те коначно крвавим ратовима биле затрте.