Nova Evropa

ово умијеће није се никад развилои уопће је детенерирано, животари само као нека врста паразита на тијелу оних који раде. Зашто се напримјер у овом случају нико није одважио да изнесе своје стручно мишљење о самој скулптури Гргура Нинског или о Мештровићу као вајару; зашто се нико није одважио, да нам стручно и критички обради умјетничку вриједност Перистила 7 Него се сва критика ограничила на догађај као такав, ограничила се на само постављање у Перистил, дакле на гатање, хоће ли или неће кип само добро пристајати, премда је поново наглашено, да је то постављање на Перистилу привремено. О том увјетном постављању постоји редовни опћински закључак, то доказује и цементни постамент Споменика; али све то, дакако, треба изгубити из вида, јер се иначе не би могло гатати, Код тога се најболније дојимље недостатак чедности и преузетост којом се све то трактира. Зашто дотични не промисли ово: од прста десне ноге на кипу до кажипрста десне руке има око осам метара удаљености; кад је умјетник при стварању кипа на такову размаку могао у духу да види несамо тачну пропорцију прста ноге и прста руке, него, што је много важније, кад је могао дати једном и другом у одношају са цијелим кипом и смисао и покрет и живот, ваљда ће он боље знати и дјеловање већ готова кипа на добро познати му амбијенат у који се кип поставља, Ето, то би барем морао да промисли свако који хоће да каже свој суд. Да, али посриједи је онај психолошки моменат који сам у почетку споменуо, и који хоћу да освијетлим,

Сваки човјек, макар како био незнатан, крије у себи, можда и несвјесно, нагон за такмичењем и уважењем, Обично је тај нагон јачи ондје гдје је мање моћи, Нарочито овакове ријетке пригоде заводљиво маме; у њима као да је све намјештено да се човјек на најлакши начин искаже и одскочи, Није шала ухватити се у коштац с истинским колосом, Па ипак, поставиш своје суверено, обично неповољно, мишљење, од којега не одступаш, и у очима свјетине већ си се јуначки с колосом ухватио у коштац! Свак не види, да је то сасвим обично пузање, неопасно пењање на споменик, У очима свјетине, а често и у својим властитим очима, нетом си зајашио на леђа онако голема кипа, какав је Гргур Нински, постао си готово недостижив, Биће их на стотине који ће одушевљено пљескати, Зар свијет може лако разликовати, што заправо припада колосу, а што оному који му је успузао на леђа7

Психолошки је дакле ова вика и врло јасна и врло разумљива; паметна човјека она не може импресијонирати. Велики потхват треба да створи и велики одјек; зидањем звоника подиже се истодобно и његова сјена. Али сјена је опет само сјена ; она има свој извор и почетак у ствари од које је потекла, и на то никад не ваља заборавити, Сјена је нестална, — она

53